Menu
Zvezdara teatar, januar 1990.
Januar je na ovim prostorima u svakom slučaju mesec praznika – tu su i dve nove godine i Božić, i Očevi i Tucindan, i Sveti Stevan i Sveti Vasilije Veliki, i Krstovdan i Bogojavljenje, i Sveti Jovan i Sveti Sava, a desetog januara ni crkvenim ni državnim kalendarom nije predviđen nikakav praznik. Pa ipak, dogodio se. I to istinski praznik pozorišta. Proslavljen je u Talijinom hramu zvanom Zvezdara teatar. Svetkovina je trajala oko sat i po, a završena je pravim ovacijama izvođačima predstave i njenom tvorcu od strane prepunog i prezadovoljnog gledališta.
Duško Kovačević se veoma mlad uspeo na jedan od vrhova naše dramske literature i od tada nas je prosto navikao da od svakog njegovog novog teksta očekujemo najviše. Dosad nas nije izneverio, gotovo svaka njegova drama bila je nekakav pomak – dramaturška novost, naročit pristup temi, specifično kolorisanje likova, dalja istraživanja i osvajanja mogućnosti teatra. Nije bilo nikakvog razloga da se i od najnovijeg teksta očekuje nešto manje, kao što, očigledno, nije bilo razloga da očekivanja ne ispune.
U ovom neveselom trenutku naše društvene stvarnosti, kada iz dana u dan otkrivamo poneku kapitalnu činjenicu koja nam pomaže da se još bolje dezorijentišemo u prošlosti, da još manje znamo da li smo bili onakvi kakvi smo mislili da jesmo ili onakvi kakvi sad vidimo da smo bili, u takvom, dakle, trenutku u nevolji je i društvo, ali i pojedinac. A njime se bavi Kovačević u svojoj drami „Profesionalac“, prevodeći čitavu temu sa makro na mikro plan. Njegov tekst je uzbudljiv, opor, ironičan, vispren i duhovit, ali sa jakom tragičkom notom u biti. Takvi su mu i junaci – Luka Laban, bivši policajac, koji je službom, mestom u društvu i još mnogo čim platio svoj intimni sukob etičkog i ideološkog, i Teja Kraj, ličnost poznata iz „Klaustrofobične komedije“, sada već zreo pisac, ali skromnog opusa, revolucionarni šezdesetosmaš i čovek iza koga su ostali porušeni svi oni važni ljudski mostovi.
I sad, poglavlje za sebe – Danilo Bata Stojković. Fenomen srpskog glumišta, čovek koji ne tumači likove – on ih jednostavno upije u sebe i posle oni isto tako jednostavno (hm, jednostavno!) izlaze iz njega, obogaćeni kvalitetom duše. Ali to su već metafizičke kategorije, a ovde je reč o pozorištu. U stvari, kao da su granice među tim pojmovima ispomerane. A to je relativno lako učinio glumački džin Bata Stojković, odvodeći pomenuti lik Luke Labana u nezaborav.
Bogdan Diklić je igrao Teju Kraja sa nemirom iznutra i žiškom u oku (koja bi povremeno zaiskrila suzom). Predstavio je lik krajnje vehementan, podložan trenutnim žučnim impulsima, ali i krotak i pesnički zanet, najzad lik koji ne bez boli grebe po svojoj „staroj“ i „novoj“ prošlosti. U Dikliću je Bata Stojković imao sjajnog partnera.
Tu su i dve epizode – Neda Arnerić kao sekretarica Marta je dovoljno nenametljiva da ne poremeti osnovne odnose u predstavi i dovoljno dirljiva za jedno tužno finale, a Vanja Janketić kao dobar začin – tek nekoliko zrnca teksta, ali ipak osetan.
Kovačević kao reditelj strog i zahtevan, ali u pravoj meri fleksibilan da ne sputa glumca.
Sve u svemu, „Profesionalac“ je predstava jednog briljantnog pisca i jednog velikog glumca, ali u kojoj su i ostali saradnici na potrebnoj visini, a svi detalji brižljivo doterani.
Ako bih u reči trebalo da iskažem opšti utisak o predstavi, rekao bih – neodoljivo!
(Objavljeno na Prvom programu Radio Beograda, u emisiji „Argument više“ 11.01. 1990.)
Pričao mi je Milo Gligorijević, ugledni novinar i urednik NIN-a, koji je radio monografiju o Bati Stojkoviću, da je prikupio sve važnije tekstove o njemu iz raznih novina – pozorišne kritike, intervjue, naručene tekstove itd, ali Bata nije želeo da odobri da knjiga ode u štampu dok u njoj ne bude ovaj tekst o predstavi „Profesionalac“. To je bilo devedesetih godina, ja sam već uveliko bio u Nemačkoj, ni Milo i Bata tada nisu imali kontakt sa mnom. Milo je, međutim, na kraju ipak nekako uspeo da se dokopa arhive Radio Beograda i tamo pronađe ovaj tekst. I tek onda je Bata Stojković dao zeleno svetlo da se knjiga o njemu objavi.
Pozorišna kritika: Sadržaj
Bogdan Maksimović, 2020. | Sva prava zadržana.
