Brehtov „Baal“ prvi put se pojavio na sceni pozorišta u Lajpcigu 1923. godine. Premijera je, međutim, izazvala nezapamaćen skandal i odmah je predstava skinuta sa repertoara. Tri godine docnije skandal i u Berlinu. Razlog isti: premijera „Baala“. Nisu slavno prošle ni predstave u Beču i Kaselu 1927. i „Baal je zaboravljen. Tek posle trideset godina od tada, dakle, već posle Brehtove smrti, komad ponovo otkrivaju Englezi i Piter O´Tul se proslavlja naslovnom ulogom u ovoj predstavi u londonskom teatru „Feniks“. Od tada „Baal“ počinje svoj drugi, ali pravi život na svetskim scenama, da bismo ga mi upoznali tek sada.

            Šta nam je donelo poznanstvo sa „Baalom“? Pre svega donelo nam je saznanje da je sam „Baal“ imao sreću da nam se predstavi u ovo vreme kada smo naviknuti na šokove najrazličitijih vrsta, pri čemu, naravno, najmanje mislim na pozorište, pa smo izvežbali našu toleranciju do granice da je sve moguće, samim tim više ništa nije iznenađenje i što bi to onda bili odjeci nekog iritirajućeg teksta ili degutantno slobodne scene jedne pozorišne predstave? Zato rekoh, „Baal“ je imao sreću jer ovakva predstava bi pre, recimo, desetak godina u našoj sredini, ako bi uopšte i došlo do premijere, tu i završila svoj život. Međutim, kada je reč o sreći, stvar se može i okrenuti, pa se može reći da i naša pozorišna publika ima sreće – pre svega da upozna jednog ranog Brehta, a zatim i da vidi jednu celovitu, stabilnu i u svim pozorišnim koordinatama determinisanu predstavu. Predstavu o čijoj estetici nije zahvalno govoriti, jer se ona kreće u valeru od tamno sivog ka crnom, ali isto tako je apsurdno u ovo naše vreme negirati estetiku ružnog.

            Da bismo skinuli veo zagonetnosti koji se možda već pomalo nadvio nad ove rečenice, otkrijmo najpre samog Baala: talentovani pesnik, ali bez ijedne ljudske pozitivne osobine – razvratan, samoživ, brutalan, bezočan, asocijalan, koji ne preza ni od jednog poroka, pa ni od ubistva. Njegov milje mu je, naravno, i podrška i zaklon; ljudi kojima je okružen nisu bolji, ali su slabiji. Upravo to je i slika Baala u maestralnom tumačenju Predraga Manojlovića, u svojoj prvoj ulozi na našoj sceni po povratku u zemlju i rastanku od Pitera Bruka. Samo jedan tako stamen i kompleksan glumac mogao je da pred nas prospe toliko zrna zla i da nas natera da razmislimo, nije li neko od tih zala možda i naše.

            Najbolji Baalov prijatelj, što možda već samo po sebi dovoljno govori o moralnim osobinama tog lika, je Ekart, u tumačenju Žarka Lauševića. Ovaj mladi glumac odigrao je ulogu u potpunosti se podređujući osnovnom brehtovskom zahtevu postavljenom pred izvođača, a to je: ne dopustiti da se na sceni u celosti pretvori u lik koji igra. Ta rezerva prema liku je, naime, prvi preduslov za stvaranje efekta takozvanog „razotuđenja“, na čemu je Breht za svoga rada u pozorištu naročito insistirao. A u ovom slučaju, jedan veliki poen za Žarka Lauševića, dobijen studioznom analizom i lika i pisca i njegovog vremena.

            Đurđija Cvijetić je zrelo i promišljeno odigrala Emiliju, Baalovu ljubavnicu, ženu ne bez vrlina, ali slabu da odoli matici koja ju je povukla na društveno dno.

            U podeli ove predstave zapažene uloge dobilo je sedam-osam mladih glumaca, tek diplomiranih ili još studenata Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu. Svako od njih je na zadovoljavajući način odgovorio zadatku i tako najavio svoju lepu budućnost na sceni. A ako bih nekoga iz te grupe izdvajao, onda bi to bila Tatjana Venčelovski, koja je u ovoj predstavi imala dve uloge i koja je svojom arhitektonikom scenskog oblikovanja ostvarila najčvršću glumačku građevinu.

            Scena Marine Čuturilo je takođe brehtovska, svedena na jednostavne elemente sa efektnom promenom u završnici predstave, odnosno, simboličkim otvaranjem neba i zemlje.

            Muzika Predraga Vraneševića je svojom agresivnošću koja iritira apsolutno u funkciji predstave, među čije bolje delove spadaju i nekolike koreo tačke, inače, materijalno neodvojive od teksta, o čemu se brinula Jelena Šantić.