Na dvanaestom Beogradskom teatarskom festivalu izvedena je i prva domaća predstava. Reč je o drami Dušana Jovanovića „Oslobođenje Skoplja“, u režiji Ljubiše Ristića. Ansambl koji je delo izveo ne pripada nijednom zvaničnom pozorištu, međutim, „organizaciono i administrativno“ iza predstave stoji Centar za kulturnu djelatnost Saveza socijalističke omladine Zagreba.

            Drama „Oslobođenje Skoplja“ prikazana je na otvorenom prostoru – delom u dvorištu Ateljea 212, a delom u obližnjem dvorištu između zgrada u Hilandarskoj i Vlajkovićevoj ulici. Ovo likvidiranje klasične scene i prenošenje drame u jedan sasvim običan i sasvim realan „ambijent avlije“, samo je jedan od poteza reditelja Ljubiše Ristića u cilju demistifikacije pozorišta, rušenja fetiša i suprotstavljanja lažnim vrednostima u teatru. Kažemo, samo jedan od poteza, jer i svi ostali rediteljevi zahvati su u istoj funkciji.

            Iz aspekta konvencionalnog teatra, ovo je i po formi i po načinu tretiranja sadržine posve neobična predstava. Ona je sastavljena od upečatljivih slika, od kojih svaka na svoj način predstavlja vrhunac drame, svaka je istovremeno i početak i kraj i sublimat predstave. Slike ne izviru jedna iz druge, već svaka ima svoje rođenje i svoj klimaks, a njihovu međusobnu vezu svaki posetilac traži za sebe. U tome mu ponekad pomažu tonski i svetlosni efekti. Scene redovno imaju paralelne asocijativne tokove: realnost – simbolika, sadašnjost – prošlost. Uz to, primenjen je jedan potpuno novi tretman ratne teme u pozorištu. Izbegnute su sve one oveštale i iskliširane uobičajene forme, otkriveni novi putevi i svež, moderan pristup u prezentiranju motiva iz naše bliske istorije.

            Za veoma raznolik glumački ansambl može se reći da je jedinstven. A to i pored toga što u svom sastavu ima jednog umetnika najsuptilnijeg kova, kakav je Rade Šerbedžija, a uz njega šarenu grupu profesionalaca, naturščika, amatera i dece, tako da je na prvi pogled jedinstvenost ansambla gotovo nemoguće postići. Međutim, njeno postojanje je sasvim izvesno i sigurno predstavlja još jedan veliki dragulj reditelja u sijajućoj nisci koju je ostvario ovom predstavom. Naravno, to nikako ne znači da svi igraju podjednako dobro, ali su jedinstveni u svojoj otvorenosti, prirodnosti i verovanju u stvar koja ih se tiče i koju pošteno rade, savršeno se uklapajući u ambijent, u kome takođe nema ničeg lažnog ni artificiranog, već je sve sama priroda ili sam život. Ipak, nemoguće je ne izdvojiti vrhunsko ostvarenje Radeta Šerbedžije, koji svojom studioznošću, snagom izraza, ubedljivošću, doživljajem lika – kao da je pomerio granice glumačke umetnosti.

            Veoma je dramatično i atraktivno prisustvo životinja u predstavi – tu su jedan konj, jedan nemački ovčar i desetak golubova. Njihova pojava je, pak, isključivo simboličke prirode.