Iza prve objavljene knjige Bogdana Maksimovića stoji bogato literarno iskustvo. Počeo je da objavljuje tekstove za vreme studija književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Pune dve decenije radio je kao autor, voditelj i urednik emisija iz oblasti kulture na Radio Beogradu, uporedo objavljujući prozu u uglednim književnim časopisima. Od 1991. radi u Kelnu, na radiju Dojče Vele, a osniva i trenira fudbalske klubove „Beli orao” i „Dušan Silni”. Neobična biografija, a neobične su i priče.

          Senke i smrti sadrže jednu dimenziju na koju treba obratiti posebnu pažnju. Bogdan Maksimović je opčinjen metafizičkim izazovom koji postoji u različitim aspektima ljudskog stvaralaštva, od literature, filozofije pa do sporta. To su toliko različiti i udaljeni aspekti stvaralaštva, da se ne mogu svesti pod jednu kapu, sem na ono krajnje, na ljudsko suočavanje sa konačnom tajnom postojanja. Odnos prema smrti uobličava načine života i stvaranja, koji se označavaju problematičnom koncepcijom autentičnosti. Autentično može biti umetničko delo – posredstvom čega postaje i umetnički vredno (neponovljivo, izvorno, nepatvoreno, nesvodivo na modu ili stilske pravce), a ponekad se u filozofiji i van nje, sam život karakteriše tom kategorijom ili češće njenom suprotnošću.

          Zbirka priča Bogdana Maksimovića nema nikakve veze sa filozofskim teorijama, niti je umetnost pozvana da rešava filozofska pitanja. Ipak, izgleda da je moguće pronaći potvrdu jedinstvenog metafizičkog izazova ili samoutemeljenja čoveka kroz različite delatnosti, kao što su sport, umetnost i smrt. A to su, rekli bi filozofi, osnovni fenomeni ljudskog postojanja. Čitanje knjige Bogdana Maksimovića navodi na taj problem, koji u samom delu ne postoji, niti može da postoji u umetničkom stvaranju i doživljaju umetničkog sveta, ali postoji u refleksiji o njemu.

          Vratimo se knjizi. Radi se o prozi koja je nastala „između čekića i nakovnja”, surove stvarnosti i literarne reakcije, gde je „okidač” fascinirajući odbrambeni mehanizam, uočljiv u jednom važnom literarno-autobiografskom detalju: tavanski pacovi postaju dečji prijatelji. Umetnička transpozicija doživljaja iz detinjstva događa se u vremenu kada je polovinu našeg kontinenta natkrilila čelična zavesa, a završava
se njenim uklanjanjem, koje nije donelo svima više svetla. Spoljašnji krug je zatvoren i kao da je on nekom posebnom kompresijom stvorio jednu zadivljujuću energiju, udelovljenu u neobičnim pričama Bogdana Maksimovića.

          Poneke priče sažimaju ceo roman o odrastanju, druge su zasnovane na kratkom blesku, fascinantnom, mističnom detalju. Literarno sazvežđe našeg autora omeđeno je Kafkom, Kamijem (detinjstvo, život, pa i smrt u carstvu apsurda). Apsurd seže tako daleko da zahvata i mrtve, vladajući i u onom drugom carstvu. U jednoj priči potmule eksplozije dopiru i iz limenog mrtvačkog sanduka (Porodična grobnica). U nekim pričama naslućuje se bliskost Vladanu Desnici i Dragoslavu Mihailoviću. Naracija koja potiče iz „stvarnog života”, puna je neposrednosti i grubosti, ali i lirskih detalja, šifrirajući dublje i sveobuhvatnije značenje.

          Prva grupa priča objedinjena je naslovom Porodična grobnica. Drugi deo naslovljen je Izgubljena sonata, a treći Autoportret. Prvi stav je tematski omeđen reminiscencijama iz detinjstva, drugi zrelošću i sazrevanjem, a treći na neki način nudi pogled „odozgo”. To su priče u kojima se u jednom fragmentarnom iskazu ogleda celina umetničkog doživljaja Bogdana Maksimovića, odnosno kada se iz literarne svesti o slomljenosti egzistencije u svim njenim greškama i pokušajima zrcali ono lepo i istinito i to na tamnoj podlozi doživljaja smrti. Naslovi priča iz tog završnog stava su: Sova, Smrt, Pas u sumrak, Zid, Savet, Bolest, Plaža ispod taverne „Pet koraka do
mora”. Na pripovedačkoj sceni Bogdana Maksimovića moguća je obrnuta slika sveta, u kojoj mrtvi imaju važnu ulogu u svetu živih. Poznato dvojstvo erosa i tanatosa je u literarnoj stvarnosti ulaznica u taj svet. Budući pisac studije o tanatopoetici naše književnosti, moraće imati u vidu i dela Bogdana Maksimovića.

          Svaka priča je onirička avantura u kojoj razgrćemo sivi šiprag reči, praćeni mrtvim psom – radi se o posebno važnoj arhetipskoj slici našeg pripovedača. Pas je složeni simbol, posrednik između dva sveta ili vodič u donjem svetu koji tumači poruke htonskih božanstava. „Mrtav pas” ima posebno snažno značenje „dvostruke smrti”. Ukoliko bismo prihvatili alhemijsku simboliku „prožderanog psa” za merodavnu, radilo bi se o sazrevanju i ocelovljenju kao krajnjoj svrsi metamorfoze, postizanju stvaralačke autentičnosti (pleonazam). Samo se na neponovljiv i samosvojan način može dostići ono Rodno i arhetipsko, neizrecivo pojmovnim sredstvima, ali svim ljudima „nekako” jasno i razumljivo u kodu umetničkog dela.

          U priči Kapiten su sve važne pripovedačke niti majstorski isprepletene u jednu, objedinjavajući u „sportskoj” temi sva važna značenja literatnog sveta Bogdana Maksimovića. Posle iznenadne smrti kapitena lokalnog fudbalskog tima, čija je igra uvek bila „na ivici”, oštra i gruba, kapitenska traka za njegovog naslednika ostaje preširoka. Čin sužavanja trake kao simbol neponovljivosti igre, pridaje smrti ono naizgled neočekivano značenje jedinog stvaralačkog impulsa života. Za smrt, umetnost i sport podjednako je vezana autentičnost, važna i problematična filozofska kategorija, koja opet sabira različite niti ljudskih delatnosti u jedinstveni metafizički izazov.