Prelaskom u Beograd, u kuću mog dede, doktora Đorđa Borisavljevića, teta Nina je slavu samo obeležavala, ali nije bilo onakvih proslava kao u Aranđelovcu. U dedinoj kući slavio se Sveti Nikola. 

          Moj biološki deda Dušan Krestić slavio je Svetog Georgija, iliti Đurđevdan. Moj otac, ubeđeni ateista i komunista, nikad nije slavu preuzeo, niti je slavio. I sad kad pogledam njegov kompletno promašeni život, pomislim kako ga je surovo kaznio taj Bog u koga nije verovao. 

        Kada je deda doktor Đorđe Borisavljević umro, baba Evgenija je nastavila do svoje smrti da slavi Svetog Nikolu i to je bila slava kuće u kojoj smo živeli teta Nina i ja. Posle babine smrti 1968. godine, teta Nina je meni predala svoju slavu Svetog Vasilija Velikog i ja svake godine s radošću i velikim poštovanjem slavim slavu. Dan slave za mene je uvek neradni i uvek se tog dana, gde god da sam, kod mene skuplja društvo. I naravno, seče se kolač, tu je obavezno žito i sve ostalo što se podrazumeva. 

        Čemu sad ova priča o krsnoj slavi? Bio je 13. januar, bila je godina 1981. Bio sam u svom drugom braku, a moj sin Jakov imao je nepunih godinu dana. To veče sam sedeo u Kamenoj sali Radio Beograda sa svojim tada još dobrim dugogodišnjim drugom, pa pošto imena negativaca ne pominjem, u ovoj priči neka bude da se zove Z. Upravo je bila završena proba hora RTS-a, pa su dve zgodne horistkinje svratile u Kamenu salu, koja je tada imala funkciju kafane za zaposlene u Radio Beogradu, i sele za naš sto. Popilo se, naravno, i po koje piće. Svi smo bili lepo raspoloženi, a nas dvojica posebno u formi. Onda smo odlučili da promenimo ambijent. Izašli smo iz zgrade Radio Beograda i uputili se, ako se dobro sećam, u Klub KPZ. Ali, nismo tamo stigli. Već na platou ispred Šumatovca, gde su stolovi sklonjeni, jer bila je zima, dogodio se incident koji je izazvao Z. Dobacio je nešto devojkama koje su bile u društvu dvojice momaka. Kakav kreten može da bude čovek – mi smo u društvu sa dve zgodne žene, a on dobacuje drugim devojkama, koje su takođe u muškom društvu. Ispostavilo se da je jedan od te dvojice bio inače poznati beogradski žestoki momak. On je odmah skočio na Z-a i počela je tuča. Taj drugi je krenuo na mene. Tu smo se dohvatili, ali kako je bilo klizavo, ja sam se okliznuo, međutim, u padu sam povukao i mog suparnika i našli smo se obojica na betonu. S tim što sam ja bio na njemu i sasvim solidno sam radio pesnicama. Ljudi iz Šumatovca su istrčali da gledaju tuču. U jednom trenutku neko je viknuo: „Murija!“ i tuča je prestala. Svi smo se brzo ponovo našli na nogama. I tad ja pravim grešku. Pošto sam smatrao da je sama tuča bila potpuno besmislena, pošto sam se tukao sa momkom koga niti poznajem niti znam zašto smo se tukli, pružio sam mu ruku i rekao – „U redu je, dečko“. Na šta je on, ljut što je prethodno dobio batine, rekao – „Ma šta je, bre, u redu!“ i istog trenutka pokušao nogom da me udari u mošnice. Na sebi je imao čizme okovane metalom. Ja sam uspeo samo malo da se izmaknem, ali ne sasvim i on me je pogodio tom okovanom čizmom u levu preponu. Onda je na mene još skočio onaj snažni momak koji je prethodno prebio Z-a. Sa dvojicom već nisam imao šanse. I tako je tuča završena. One dve horistkinje su očigledno čim je počela tuča pobegle. Z i ja smo krenuli svako svojoj kući. Dobro, muška zabava, jedna nebitna tuča kao deo folklora, mislio sam dok sam se peške vraćao kući. Primio sam na kraju dva-tri udarca u lice od tog jačeg momka i čizmu u prepone od onoga koga sam prethodno tukao, sve u svemu, ništa naročito kako mi se činilo. Došao sam kući i ispričao svojoj tadašnjoj supruzi šta se dogodilo. Ništa me nije bolelo, ali sam osećao da teže hodam, od tog udarca u preponu. Skinuo sam se da vidim kako izgleda to mesto. Nije bilo otvorene rane, ali je počeo da se javlja otok i to iz minuta u minut sve veći. „Nije to ništa, proći će do sutra“, rekao sam. Moja tadašnja žena, međutim, nije tako mislila. Odmah je pozvala našeg kuma da me odveze u bolnicu. Kum je stanovao na drugom kraju grada. Iako je odmah seo u auto, trebalo mu je dobrih dvadesetak minuta da stigne. U međuvremenu otok se ne samo povećavao, već je krvarenje krenulo u mošnice. Seli smo u auto, ali nismo znali koja je bolnica dežurna te noći, pa smo malo lutali, dok nas nisu poslali u bolnicu „Dragiša Mišović“ na Dedinju. Dežurni lekar je na sreću bio vrstan hirurg urolog, mislim da se zvao doktor Boško Stojnov. Kao hitan slučaj odmah sam bio primljen, međutim, nastao je problem – trebalo mi je dati transfuziju pre operacije, ali u bolnici nije bilo flaše sa mojom krvnom grupom 0+. Kum je krenuo po drugim bolnicama da je traži. Nisam imao nikakve bolove, ali sam polako gubio svest. U međuvremenu, doktor mi je dao papir koji je trebalo da potpišem. Na tom papiru je pisalo da pristajem da mi se odstrane oba testisa. U tom trenutku ja imam 34 godine i u punoj sam muškoj snazi, a seksualni život mi čini, pa rekao bih, najvažniji deo mog bića. Odbijam da potpišem. Doktor kaže da ako su mi oštećeni testisi i ako se ne odstrane – umreću. U očajanju potpisujem. Gubim svest.

           Kum je našao negde flaše sa mojom krvnom grupom, ali ja se ne sećam kada je doneo, bio sam u nesvesti. Ne sećam se više ničeg. Samo u jednom trenutku osetim da sam visoko, blizu tavanice i da odatle na čudan način gledam svoje telo koje leži na stolu u beloj sobi. I ljude u belom oko mog tela. Ali ništa ne povezujem.