U to vreme to je bila čuvena formulacija da se neko ko smeta ukloni. Iako nikad nisam bio ni uobražen ni prepotentan niti sam sebe na bilo koji način isticao, osim svojim radom i ponašao sam se koliko god je bilo moguće korektno prema kolegama i saradnicima, trebalo je videti kako su samo mnogi seirili videvši me oborenog. Međutim, mislio sam, dobro, imam ja snage, izdržaću ja to sve, bar imam svoje pozorište i omiljeni mi posao pozorišnog kritičara. Ali i tu sam se prevario. Hteli su baš sve da mi uzmu, pa su mi i pozorište uzeli. Pošto se i šire saznalo za moj „slučaj“, odmah sam dobio poziv da pređem u Kulturno-obrazovni program televizije. Ali je direktor Radija, iz puke osvete, sprečio taj prelazak uz obrazloženje da sam „neophodan Radiju“, u kome sam bio planski i sistematski izložen šikaniranju od strane nekih svojih dojučerašnjih kolega i saradnika.(Rado bih naveo sad imena tih skotova, ali obećao sam, neću). Ali oni, u niskosti svojoj, nisu znali da dok su pokušavali da me uvrede i ponize, da se zapravo nisu ni obraćali meni, već Gospodinu K. ili knezu Miškinu ili Crnom čoveku. A ta gospoda su za njih bili nedodirljivi.

          Onda sam bio sklonjen u jednu mirnu i bezopasnu oazu, a to je bila emisija za naše građane „na privremenom radu u inostranstvu“ na prvom programu Radio Beograda. Tako sam posle analitičkih tekstova i komentara, pozorišnih kritika i intervjua sa najuglednijim jugoslovenskim i svetskim imenima iz oblasti kulture i umetnosti, počeo da obrađujem želje i pozdrave naših ljudi iz inostranstva upućenih svojoj rodbini u zemlji ili da u živom programu razgovaram sa polupismenim funkcionerima klubova naših radnika u dijaspori. Ali tu me bar niko nije dirao. To moje uslovno rečeno izgnanstvo iz kulture trajalo je punih pet godina. Izdržao sam ja tu kaznu i ojačao kroz nju. Oduvek sam imao svoj paralelni svet u koji sam se sklanjao kad mi je realni svet nanosio bol. Ne smatram ja sebe velikim piscem, ali pisanje mi je jedno od važnih utočišta u koje se sklonim kad je teško i tako preživim. Ja mogu da za platu u Radio Beogradu pišem da Milisav iz Gagenaua pozdravlja Milku iz Donjeg Brijanja
kod Leskovca, kao i tetke Živku, Živadinku i Živanu, ali zato objavim povremeno ozbiljnu priču u „Književnim novinama“, „Književnoj reči“, „Vidicima“… 

          U traganju za svojim mestom pod Suncem, postao sam dopisnik Radio Stokholma, emisije na srpskom jeziku, a nešto kasnije i nemačkog radija Dojče vele. Ne samo da sam bio dopisnik Radio Stokholma, već me je taj Radio, zahvaljujući mojim tekstovima i prilozima, pozvao da kao predavač održim višednevni seminar za novinare koji rade u programima na srpskohrvatskom jeziku, a tih programa je Švedskoj bilo je četiri ili pet. Hteo sam da i Radio Beograd od toga nešto ima, pa sam otišao kod tadašnjeg glavnog urednika Prvog programa Radio Beograda, jednog komunističkog buzdovana, i predložio, kad sam već u Švedskoj, a to Radio Beograda ništa ne košta, da pošaljem nekoliko reportaža i intervjua. Na šta me je dotični aparatčik pitao: „A kako to da baš tebe Radio Stokholm angažuje da održiš taj seminar?“ Odgovorih – „valjda zato što me znaju“ i tu se zaustavih, jer htedoh da mu svašta još saspem u lice, ali sam u međuvremenu naučio da lajanjem samo sebi štetu nanosim. Pustih da me dotični još nagrdi i reče da Radio Beogradu nisu potrebne nikakve moje reportaže ni prilozi iz Švedske i da će mi dane koje tamo provedem odbiti od godišnjeg odmora. Ovo je samo jedan primer kakav sam tretman imao ja, „ideološki nepodobnik“ tih godina u Radio Beogradu. 

          Još jedno moje važno utočište u bekstvu od svega ružnog što mi se izdešavalo je bio i ostao fudbal. U međuvremenu sam bio pomoćni trener jednog jakog srpskoligaša, beogradskog „Obilića“ i stekao sam trenersku diplomu na Fakultetu za sport i fizičku kulturu. 

         Kada je moj neprijatelj, u liku direktora Radio Beograda, otišao u penziju, a i društvene okolnosti su postale nekako liberalnije, ja sam vraćen u kulturu. Sada više ne na Programu 202, već u Kulturnu redakciju Prvog programa Radio Beograda. I vraćeno mi je pozorište. Ponovo sam pozorišni kritičar, ponovo sam u svom svetu iz koga sam bio grubo istrgnut, a sada gotovo čudom zvanim Deus ex machina vraćen. Putovao sam po čitavoj tadašnjoj velikoj Jugoslaviji, gledao sve važnije predstave, pratio domaće i poneke internacionalne festivale, ponovo uživao u svom poslu i povremeno sa uživanjem vodio tada veoma popularnu emisiju iz domena kulture „Program u boji“. Za mene je to bio najlepši posao na svetu koji sam mogao da zamislim. 

          U međuvremenu su počele da se dešavaju velike društvene promene, počele su da se osnivaju stranke različitih profila, počelo je da miriše na demokratiju. Ali istovremeno su u dve jugoslovenske republike, potpomognute iz inostranstva, počele da jačaju nacionalističke snage koje su želele izlazak iz jugoslovenske zajednice i države. 

          Sećam se da mi je bilo povereno da povodom šezdesetogodišnjice proglašenja Jugoslavije pripremim i osmislim specijalnu jednočasovnu emisiju. (Jugoslavija je zvanično proglašena 3.  oktobra 1929.godine. Do tada se zvala Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca). Ja sam Jugoslaviju, takva kakva je bila, sa svim njenim manama voleo. I radeći tu emisiju u jednom trenutku sam zaplakao, jer shvatio sam da u stvari pišem nekrolog, da te lepe zemlje već više nema. I nije se dugo čekalo, moje slutnje su se ostvarile.