I došao je taj dan. Ja sam spakovao stvari u svoj ranac – par majica, nešto donjeg veša, nekoliko rečnika i malo suve hrane. Imao sam nešto ušteđevine, uglavnom jer sam se švercovao dok sam tramvajem putovao do škole i nazad, a i dobio sam malo para „da mi se nađe na ekskurziji“. Sa L.-om sam se našao na glavnoj železničkoj stanici. Bilo je leto, bio je juni, bilo je toplo. L. je došao samo u sakou, bez torbe. U džepovima je imao dve-tri konzerve sardina i mesnih narezaka. Otišli smo na blagajnu da kupimo karte za Đevđeliju. Kada smo došli na red, rečeno nam je da možemo da kupimo karte, ali nema rezervacija. L je rekao da ne može da putuje, ako nema rezervacije, jer neće čitavog puta da stoji u hodniku vagona. Rekoh mu da je to najmanji problem, jer ko zna šta nas još sve čeka na putu i da je važno samo da se dokopamo granice. L. je bio uporan – neće da beži od kuće ako nema rezervaciju! Prepirka je trajala desetak minuta i na kraju smo se posvađali. Od bekstva nije bilo ništa. Ja nisam hteo da idem sam. Svako se vratio svojoj kući. Ja sam kod kuće rekao da se pokvario autobus i da je ekskurzija otkazana. L.- a više nikad nisam video. Posle nekoliko dana otišao sam u školu da podignem svedočanstvo. Bio sam iznenađen kada sam video da nisam ponavljao razred, samo sam pao na popravni iz fizike i hemije, što sam u avgustu položio.