Nešto kao autobiografija memoarskog tipa​
Drugi gimnazije

   

          Baba Evgenija je posle dedine smrti prodala njegovu kuću u Ohridskoj ulici više Slavije i kupila kuću na Topčiderskom brdu. To je značilo da u školu idem tramvajem. Pa… kako kad – nekad u školu, a nekad u grad, u bioskop. Slabo sam koji film tada propustio. A i ono što sam išao u školu bilo je samo da pravim nered i da maltretiram profesore. Naravno, naređali su se kečevi, neopravdani izostanci, ukori… Došlo je polugođe. Roditeljski sastanak. Bio je to prvi i jedini put da je na sastanak otišao moj otac Đorđe, koji je baš tada jedno kratko vreme živeo sa nama u kući na Brdu. Dočekalo ga je sledeće iznenađenje – sedam jedinica, osma iz vladanja i isključenje iz škole. Bilo je jasno da me sa takvim „uspehom“ nijedna druga škola na polugođu ne bi primila, pa da ne bih završio baš na ulici, potegao je tata Đoka neke svoje stare udbaške veze, te mene ostaviše u školi do kraja školske godine, uz „molbu“ da se po završetku iz nje ispišem. Niko nije ni računao da razred mogu da položim. I zaista na kraju školske godine četiri keca kao vrata – fizika, hemija, ustav (i to je bio neki predmet) i engleski! Engleski sam, inače, znao bolje od jednog starog profesora, koji je zapravo predavao francuski, a engleski je učio nekad na fakultetu, pa je i zaboravio. Ja sam se na časovima sa njim sprdao, ismevao ga i zato sam imao jedinicu. Bio sam se i sam pomirio sa tim da ponavljam razred i odlučio da pobegnem od kuće. Ali o tome u posebnom poglavlju. 

Ilustracija: Lenjivac

   

          Uglavnom kada sam otišao po svedočanstvo bio sam iznenađen kad sam video da imam samo dve jedinice i to iz fizike i hemije i da idem na popravni u avgustu. Šta se desilo? O tome mi je, kad smo ostali nasamo, pričala moja razredna, profesorka matematike, prezivala se Jovanović, a grešna mi duša, ime joj zaboravih. Bila je to jedna tiha, dobra i prilično stidljiva devojka, koja je tek bila završila studije i nikoga na kraju školske godine nije oborila na popravni, pa ni mene koji sa matematikom nisam imao blage veze. Naime, jedina profesorka u školi čiji sam ja bio miljenik bila je stara profesorka geografije Kosara Janković. Mene je geografija jako interesovala i ja sam iz tog predmeta znao znatno više nego što je zahtevano školskim programom. Uz to, redovno sam čitao novine, pratio društveno-političke prilike u zemljama širom sveta i imao zaista široka znanja iz te oblasti, posebno za gimnazijski uzrast. I profesorka Janković je to, naravno, uočila. Njeno poverenje u moje znanje je išlo dotle da je ona znala da me bez prethodne pripreme izvede pred katedru i kaže mi da radimo novu lekciju – tema je, recimo, Bugarska i ja treba da održim predavanje. I ja bih to sa zadovoljstvom obavio. E ta gospođa Kosara Janković kad je čula da ja treba da ponavljam razred, uložila je sav svoj autoritet najstarijeg profesora u školi i rekla: „On da ponavlja? Pa on je najpametnije dete!“ I tako su morali da mi na nastavničkom veću poprave dve jedinice, a u avgustu sam nekako na jedvite jade položio tu fiziku i hemiju. Onda sam se odmah, kako je bilo dogovoreno, ispisao iz Četrnaeste i upisao u Desetu beogradsku, koja je bila na Topčiderskom brdu, ne tako daleko od kuće u kojoj smo živeli.

Bogdan Maksimović, 2020.  |  Sva prava zadržana.