Uglavnom kada sam otišao po svedočanstvo bio sam iznenađen kad sam video da imam samo dve jedinice i to iz fizike i hemije i da idem na popravni u avgustu. Šta se desilo? O tome mi je, kad smo ostali nasamo, pričala moja razredna, profesorka matematike, prezivala se Jovanović, a grešna mi duša, ime joj zaboravih. Bila je to jedna tiha, dobra i prilično stidljiva devojka, koja je tek bila završila studije i nikoga na kraju školske godine nije oborila na popravni, pa ni mene koji sa matematikom nisam imao blage veze. Naime, jedina profesorka u školi čiji sam ja bio miljenik bila je stara profesorka geografije Kosara Janković. Mene je geografija jako interesovala i ja sam iz tog predmeta znao znatno više nego što je zahtevano školskim programom. Uz to, redovno sam čitao novine, pratio društveno-političke prilike u zemljama širom sveta i imao zaista široka znanja iz te oblasti, posebno za gimnazijski uzrast. I profesorka Janković je to, naravno, uočila. Njeno poverenje u moje znanje je išlo dotle da je ona znala da me bez prethodne pripreme izvede pred katedru i kaže mi da radimo novu lekciju – tema je, recimo, Bugarska i ja treba da održim predavanje. I ja bih to sa zadovoljstvom obavio. E ta gospođa Kosara Janković kad je čula da ja treba da ponavljam razred, uložila je sav svoj autoritet najstarijeg profesora u školi i rekla: „On da ponavlja? Pa on je najpametnije dete!“ I tako su morali da mi na nastavničkom veću poprave dve jedinice, a u avgustu sam nekako na jedvite jade položio tu fiziku i hemiju. Onda sam se odmah, kako je bilo dogovoreno, ispisao iz Četrnaeste i upisao u Desetu beogradsku, koja je bila na Topčiderskom brdu, ne tako daleko od kuće u kojoj smo živeli.