Menu
„Idemo da oslobodimo M.-a“, rekoh dvojici nepoznatih prijatelja. Kako li je samo dopao tamnice? Znam da je nevin. Za njega bar to mogu da tvrdim. Moramo da ga oslobodimo još večeras.
„Koliko je sati?“, upita bledunjavi odsutno.
„Prevarićemo čuvara“, odgovorih samouvereno. „Reći ćemo da imamo posla kod upravnika tamnice“.
Pođosmo niz ulicu i izbismo na popodnevni kej. Ljudi su u svečanoj tišini dočekivali brod koji se primicao obali, isto tako svečano. Ubedljivo najsvečanije nekoliko britkih peraja seklo je vodu. „Ajkule!“, pomislih u panici, „ajkule!“. Htedoh da vičem, ali okolni svečani ljudi gledali su nekuda iza broda i preko tih peraja. Neki su lagano odlazili i pravili mesta drugima, koji su isto tako svečano i u tišini pristizali. Brod je već bio blizu, mašine ugašene. Čulo se samo kako pramac sigurno polovi talase, pretvarajući ih u mreškastu beloplavičastu penu. Na istoj razdaljini od broda približavala se i svečana pratnja. Zapanjeno sam to posmatrao jer dosad sam verovao da ajkule prate brod isključivo na otvorenom moru, daleko od luke.
Kada je brod prispeo, a ajkule počele da kruže unaokolo, osetih neobuzdan bes pomešan sa strahom. Mirni posmatrači na molu napraviše mesta putnicima, koji svečano siđoše s broda, noseći lagano svoje prtljage. Dvojica nepoznatih prijatelja, sa kojima sam došao, izgleda da se negde izgubiše. Pojurio sam kao sumanut. Tražio sam kamen, polugu, bilo šta čime bih nešto učinio. Nisam pronašao ništa. Tu zapravo ničeg nije ni bilo osim jedne betonske galerije sa ogradom od kovanog gvožđa i nosećim teškim metalnim stubovima, nekoliko palmi i par borova koji su rasli, činilo se, iz priobalnog stenja. Niko nije obraćao pažnju na mene iako sam besomučno jurio. Utrčao sam ponovo u istu ulicu kojom sam stigao do keja. Na njenom početku, na ulazu u cvetno dvorište, ugledah metalnu dvokrilnu rešetkastu kapiju, poduprtu zarđalom gvozdenom šipkom. Banuh u dvorište, izvukoh tu šipku i sjurih se prema keju. Ljudi mi neprimetno napraviše mesta i ja sa šipkom, koja je bila zašiljena na jednom kraju, dođoh do mora. Oni koji su ostali na brodu u svečanoj dosadi čekali su da lađa krene dalje. Nagao sam se prema moru što sam više mogao i snažno zamahnuo prema jednoj ajkuli koja se nalazila tik uz betonski mol. Promašio sam. Povredio malo ruku. Zamahnuh ponovo. Srećnije. Pogodih mišićavo telo riblje goropadi, ali rapava i zarđala gvozdena šipka podera mi dlanove. Kada sam izvukao gvožđe iz ajkule, videh samo jedan neveliki otvor na njenom telu, a krv je tekla iz mojih dlanova. Zamahnuh još desetak puta. Pogodih triput. Izbušena ajkula svečano otpliva za brodom, koji se laganim manevrom iskrao iz luke. Odlaskom broda luka je zapravo prestala da postoji. Dlanovi su me užasno pekli, a ljudi su i dalje bili zabavljeni svojim morskim svečanostima. Ugledah, najzad, lica mojih nepoznatih prijatelja.
„Idemo da oslobodimo M.-a“, rekoh više upitno nego odlučno.
„Operi ruke u morskoj vodi da zaustaviš krv“, odgovori bledunjavi, gledajući svečano odsutno prema tihoj pučini.
„Poslušah ga u nekoliko skokova. Peklo je još mnogo jače. Možda bih i svisnuo da nisam mislio na M.-a. „Moram da ga oslobodim tamnice“, govorio sam sebi i tako se hrabrio.
Za to vreme moj drugi nepoznati prijatelj, duge smeđe kose, obraćao je pažnju na sočne oblake od kojih se odbijala rumena svetlost zalazećeg sunca. A onaj bledunjavi bio je zaokupljen udisanjem mirisa smole, koji je lebdeo u vazduhu.
Tamnica se nalazila u kršu daleko van naselja. Kada se sunce sklonilo iza obližnjeg brda, ugledasmo njene obrise. Dođosmo do samih zidina. Ispred velike drvene kapije okovane gvožđem sedeo je čuvar. Džinovski ključevi kao iz bajke ležali su u blizini.
„Budi ljubazan, pusti nas unutra. Imamo posla kod upravnika“, pokušah uverljivo.
„Možete ući, ali ne pokušavajte da oslobodite zatočenika. Sprečiću to oružjem. Po zapovesti“, reče.
Čuvar, koji mi je izgledao strašno poznat, leno dohvati džinovske ključeve i otključa tamničku kapiju. Činio je bolne grimase pri svakom pokretu šaka.
Uđosmo u krug tamnice. Videh ogromnu kućerinu sa desetak mračnih duplji bez rešetaka i kameno dvorište opasano visokim zidom. Obiđosmo golu avliju. Nigde ulaza u kućerinu.
„Moramo ga pronaći kad smo već tu“, rekoh, a od mojih nepoznatih prijatelja ne dobih nikakav odgovor. Ali bar su nastavili da me prate.
Videlo se još prilično dobro, mada je sunce već bilo zašlo. Nešto malo podalje od nas u dvorištu ugledasmo dva čoveka u dugim odorama – jedan u belom mantilu, verovatno lekar, a drugi u crnoj mantiji, pretpostavljam kaluđer. Obojica u rukavicama. Čudno, a toplo je. Prođoše nečujno ne obrativši pažnju na nas. Potrčah za njima i sustigavši ih rekoh: „Oprostite!“ Kada se okrenuše preda mnom su stajala dva M.-ova lika.
„Šta da radim, šta da ih pitam?, u trenutku sam imao potpuni zastoj misli.
„Gde je upravnik tamnice? Da li znate put do njega?“, iznenada mi navreše reči.
„Nije vam dobro“, odgovori lekar.
„Recite mi, recite!“
„Odmorite se malo“, reče kaluđer.
Likovi u belom mantilu i crnoj mantiji nastaviše svoju svečanu večernju šetnju.
„Pratićemo ih“, rekoh. Oni moraju ući unutra“.
I zaista, posle kraće šetnje, dve prilike zamakoše u kućerinu. Prošli su kroz otvoren kameni ulaz bez vrata. Kako ga nisam video ranije?
I nas trojica prominusmo kroz otvor kamene kuće. Doktora i kaluđera izgubismo u spletu uzanih hodnika. Banuh na vrata prve sobe. Za stolom upravnika, nama leđima okrenut, sedeo je čovek za koga u prvi mah pomislih da je to sam M. Pred njim je bio list belog papira i olovka. Uzevši olovku u ruku ote mu se uzdah izazvan bolom. I odložio je olovku. Iako je čuo da smo ušli, nije okrenuo glavu ka nama, već je kroz duplju u zidu gledao napolje.
„Upravniče, ja sam M.-ov prijatelj. I oni su isto“, rekoh za dvojicu ćutljivih u mojoj pratnji.
„Kako je moguće da je sunce već zašlo?“, promrmlja upravnik sebi u bradu.
„Došli smo da posetimo M.-a“, ohrabrih se ponovo. „Recite gde je“.
„Uskoro će se i kamen ohladiti“, nastavi potpuno odsutno upravnik tamnice.
„Kažite nam, molim vas, gde je“, jedva da sam čuo svoj glas.
„Moramo sačekati i sutrašnje jutro“, završi leđima okrenuti čovek priču sa samim sobom.
Suze su mi neodoljivo navirale. Izleteh iz upravnikove sobe. I nepoznati prijatelji kao sene. „Nikad nisam imao tako dobre prijatelje“, pomislih. Ređala su se vrata s jedne i s druge strane uzanih hodnika. Sva su bila zaključana, a kroz rešetkaste otvore na njima videlo se da unutra nema nikog. Najzad jedna poluotvorena. Unutra odmah ugledah M.-a obučenog u moje staro odelo.
„M., brzo, došli smo da te oslobodimo“, rekoh napornim šapatom.
M je u svakoj ruci držao po jedan rapavi kamen i kao da je pokušavao da ih zgromi. Od oštrih oblika kamenja dlanovi su mu krvarili. Ćutke je gledao preda se.
„M, čuješ li, hoćemo da te oslobodimo!“
On se prenu, ispusti kamenje i pođe prema vratima.
„Oslobodićemo ga“, minu mi kroz glavu.
M je bežao sa mojim nepoznatim prijateljima, čiji trk nije izgubio na svečanosti. Usput su mogli čuti tihe odjeke razgovora doktora i kaluđera i videti upravnika koji je tegobno dočekivao jutro. Kroz duplju M.-ove ćelije videh kako pretrčaše preko tamničkog dvorišta i stigoše do izlazne kapije.
„Ne morate da bežite“, reče čuvar otključavajući teške drvene gvožđem okovane dveri. „Rekao sam da nećete moći da oslobodite zatočenika“.
Trk se nastavio sve do samog primorskog naselja sa već odavno opustelim kejom.
„Uspeo je. Znao sam da će uspeti“, likovao sam naslonjen laktovima o zid ispod duplje u mojoj ćeliji.
Sutradan, još pre prve misli, odlučio sam da potražim svoje nepoznate prijatelje. „Danas moramo osloboditi M.-a“.
Bogdan Maksimović, 2020. | Sva prava zadržana.
