Dugo stojim ispred ogledala.
Ono je malo.
Vidim samo oči.
I gledam ih dugo.
U njima vidim sebe, nju, neke ljude koje znam.
I ponovo nju.
Sklanjam ogledalo.
Ne vredi.
I dalje vidim nju.
I osmeh koji to više nije.
Odnekud nailazi suza.
Tako bistra, a tako zamagljuje vid.
Soba.
Prozor.
I sitnice.