Postoji li uopšte ovaj grad?

Postoje li ovi ljudi oko mene?

Ono što znam da sigurno postoji, to je ova muka, koja mi se nakupila u utrobi, u mozgu, u koštanoj srži.

I neka tmuša svuda okolo, jad koji se kao otrov prosipa po telu, vezuje misli, ophrvava, tišti.

Ne drži me mesto.

Izlazim, a ne znam odakle.

Moj pas uz mene.

Kud da krenem, isto ne znam.

A nosim tu gorčinu.

Kao kamen ili krst tešku.

Pričinjava li mi se lik žene u suzi koja kreće i odmah se ledi?

 Je li dan ili noć?

Ili je svejedno?

Teče li vreme?

Ili grob je odavno?

Izađosmo na trg moj pas i ja.

Odjednom podiže se vrtlog prašine.

Oči mi se napuniše peskom i zamutiše.

Ne videh ništa kroz njegove kristale osim razbacanih tragova svetlosti, a u svakom od njih lik te žene u suzi koja ledi.

Ni psa moga ne videh više, osetih telo njegovo samo uz nogu moju.

I hodah tako slep po trgu, ne videći put pred sobom, ali mi lik lepe žene zameni oči, koje mi više ne trebaše.

Ne znadoh zašto uopšte dođoh na taj trg, po kome sad tumaram bez cilja, ali sa likom žene u ledenoj suzi.