Sedim u poslednjem redu. Nisam tu slučajno. Pratio sam dugonogu devojku u plavim farmerkama. Kad je ona zauzela mesto, seo sam i ja. Tri stolice dalje. Ali dovoljno blizu da mogu da je neopaženo, bar povremeno, pogledam.
Članovi orkestra, uz uzdržan aplauz, zauzimaju mesta na podijumu.
Sviđa mi se ta dugonoga devojka u plavim farmerkama.
Izlazak dirigenta i nešto jači aplauz.
Dugonoga devojka u plavim farmerkama ima dugu, ravnu crnu kosu.
Dirigentska palica je u vazduhu, svetla su utuljena, i zvuk, najpre tih, a zatim sve glasniji, odbija se od kamenih zidova i poput čaršava satkanog od čipkaste, prozirne morske pene spušta se na nas koji dođosmo da ga gotovo pobožno proslavimo.
Bela bluza dogonoge devojke u plavim farmerkama podrhtava pod njenim ravnomernim disanjem.
U trenutku sve postaje zvuk i ja sam se u njega pretvaram, nestajem s njegovim nestankom i opet se rađam s njegovom novom pojavom.
Dugonoga devojka u plavim farmerkama, verovatno sasvim nehotice, spušta ruku na prazno sedište kraj sebe. To isto, ali hotimice, činim i ja i moji prsti nečujno klize po susednom sedištu. Između naše dve ruke sada je samo jedna prazna stolica.
Zvuk me napada, ne agresivno, ali uporno i neprekidno. I branim se i ne branim se. Ta borba traje. Puštam ga da pobedi.
Rekao bih da to isto čini i dugonoga devojka u plavim farmerkama.
Zvuk prolazi kroz moje telo ili je sam moje telo i sliva se baš u tu ruku, koja je spuštena na susedno sedište i prostire se po njenim prstima. Odatle nastavlja dalje. Dolazi do ruke dugonoge devojke u plavim farmerkama, miluje je, a zatim joj se penje sve više, pa iznad lakta, uvlači se u bluzu i obavija njene ne preterano velike, ali lepo oblikovane i čvrste grudi. Zatim se niz stomak spušta niže. Zvuk se provlači ispod pojasa plavih farmerki, pa i ispod lastiša tankih gaćica i zalazi u tajnovite, ali slasne prostore.
Odavno sam pretvoren u taj zvuk. Nežan sam i tih kao on što je, mali sam, ali rastem napojen njegovom snagom. I postajem snažan i moćan.
Dugonoga devojka u plavim farmerkama se iznenada okrete ka meni i kao da nešto zausti da kaže, ali se uzdrža. U njenom srnećem pogledu koji sam uhvatio, sakrilo se i čuđenje i zapitanost i strah, ali neka nevešto potisnuta toplina.