„Gde je Frlja?“

            „Vidiš da je funjara, izgubio se!“

            U tom  golman pomeri malo glavu.

            „Povratio se, dobro je!“

            „Ubiće ga keva kad dođe kući!“

          Golman pokuša da se pridigne i mahinalno pođe rukom prema otvorenoj radi. Jedan dečak ga brzo uhvati za tu ruku. Golmanu se učini da mu Viša pomaže da ustane.

            „Da te odvedemo u ambulantu?

            „Neka, sam ću, mogu!“

            Frlja je stvarno funjara. Prvi je brisnuo. Ostali dečaci u poluglasnom žagoru i sa neznatnim osećanjem krivice, takođe. Ipak, čudno je da su baš svi otišli. Sem Više. Joca Patak poneo je golmanove knjige kući.

            Sami smo. Viša i ja. Vodimo golmana u ambulantu.

            Viša je ćutala i išla gledajući daleko ispred sebe. Njen korak je bio neuobičajeno dug za devojčicu. Uostalom i noge su joj bile duge – i tanke.

            Hteo sam da je zagrlim. Toliko nisam smeo. Ali bar za ruku da je uhvatim… Kriomice bih pogledao prema naslućujućim grudima.

            „Zašto nisi otišla sa Frljom?“, pitao je golman.

            „Ne znam“, odgovori.

            (Da li ću ja znati da je uhvatim za ruku? Kako je tako daleko od mene?)

            „Je l´ mi velika rana?“, ponovo golman.

            „Pa, jedno nedelju dana nećeš moći da igraš fudbal“.

            (Hteo bih da joj kažem nešto lepo pre nego što je uhvatim za ruku. Šta? Nešto kao povod. Šta?)

          „Bio si hrabar“, reče Viša, i pogleda u golmana svojim velikim toplim crnim očima. Neuzdržan osmeh zaustavi joj se u jamicama na obrazima.

            „Branim kako znam“.

            (Kuda me to vodi njena ruka?)

            „Jesi li sigurna da smo na pravom putu?“, opet upita golman. (Koji je pravi put do tvoje ruke?)

            „Nisam baš sasvim sigurna“. (Mogao bi bar da me uhvati za ruku).

            „Da pitamo nekog?“ (Koga ja da pitam kako da se ponašam?)

            „Možeš li da ideš?“. (Možda on i ne razmišlja o meni).

            „Ne znam koliko ću još dugo. Znaš, povremeno te ne vidim“.

            „Brzo ćemo stići. Izdrži još malo“. (Mogla bih ja njega da uhvatim za ruku. Ipak, nije li to previše napadno?)

            Stvari oko golmana stalno su menjale boju. Čas je sve bilo crveno, krvavo, čas potpuno crno.

            „Kad bi bila neka klupa, samo malo da sednem“.

            U Višinim očima strah. (Šta će biti ako padne?)

            Golmanova okolina postajala je sve čudnija. Svi prolaznici bili su obučeni u crne golmanske dresove i to bi bilo zabavno da nije tako teško gledati ih. Ili su možda svi bili odžačari. Nebo se crvenelo kao da nije podne, kao da se radi o jednoj nedosanjanoj šetnji sa Višom u tiho crveno predvečerje. I lišće je bilo toliko crveno da ni slikari ne bi poverovali. Koraci su pulsirali crno i vraćali povređenog golmana u crnu ulicu kojom je išao. Crne su bile i Višine oči.

            (Zaista, dugo već idemo. Pantalone su mi toliko otežale da jedva pomeram noge.)

            „Stvarno bih voleo da se malo odmorim. Reci mi, zbilja, je li rana velika?“ (Njena ruka je sve dalja…)

            „Još samo malo. Ako možeš. Rana će proći. Brzo. Videćeš. Ono sa Frljom bilo je bez veze. Htela sam da ti pričam nešto lepo. Da ne misliš na tu ranu. Sada ne mogu ničeg da se setim. Stvarno, ono sa Frljom bilo je bez veze. Uostalom, bilo je.

            Nisam ništa govorio. Samo bi pokoja slika minula, i to sve ređe. Sećam se nekih dvorišta, odrpane dece, njihovih šatora i nekih životinja. I Višine nedostižne ruke.

            Kada sam se oporavio i odlučio da ne mislim više o golmanu, potražio sam Višu.

            Ipak, ono sa Frljom nije bilo bez veze…