Priče iz fioke
Aktovi
5

Akt o betonskom zidu

Ja, poznati razbijač armiranog betona glavom i još poznatiji razbijač glave istim
betonom, imam neodoljivu potrebu za tobom. Da si tu. Da me bar sapleteš pre
nego što napravim novu pukotinu na lobanji.

Ja, poznati gledač u lepo, već istrošenog vida, imam istu potrebu. Da si tu. Da mi
koprenu koji već dugo nosim u zenici zameniš sobom.

Ja poznati ćutač o svemu što znam, čija je mera ćutanja kamen sam, imam istu
potrebu. Da  si tu. Jer imam nešto užasno važno da ti ne kažem.

Mark Šagal, Moja žena, 1944.

Akt o dodiru

Nisam ti nikada pričao o svojoj taktilnosti. Nisam ti nikada pričao ni o čemu. (A i kad bih?) Svaki dodir je za mene nešto posebno. Ne postoje dva ista. Dodir prstima, svima odjednom, nekolikim ili samo jednim. Dodir šakom, dodir ovlaš nekim delom ruke (kao slučajno). Dodir stopalom ili kolenom. (Može i ispod stola). Dodir usnama, dodir telom, dodir… Svaki ima svoju boju, dimenziju, sferu, stih, elektricitet, koeficijent umnožavanja unutrašnjeg naboja. Moj dodir nekog drugog. Dodir nekog drugog mene.  Nekoliko mojih dodira tebe, koje uvek iznova vraćam u sećanje.

 

Akt o pijenju piva u kafani

Sam za stolom. Promiču mnoga lica kraj izloga kafane. Jednog nema.

 

Akt o horoskopu

Rođen sam u znaku terazija, na koje do sada ništa nisam stavio. A i da jesam. Džaba. Kad ne umem da merim.

Akt o šahovskoj tabli

Šah je misaona igra. Bezbroj kombinacija i kalkulacija, proračuna, gledanja u napred, u budućnost.  Ali postoji i jedna vrsta šaha koja se zove „cuger“. Ona se igra bez mnogo razmišljanja – intuicijom, srcem, adrenalinom. Za šah sam običan dunster. U „cugeru“ sam prvak sveta. Jedino je nezgodno kad moraš pored svojih da vučeš i poteze partnera. Onda ne možeš da dobiješ. Ni da izgubiš. Ni da igraš.

Ko je na potezu?

 

 

Akt o jedinoj misli

Samo za trenutak bučna grupa devojaka i mladića skrenu mi misao. Nјihovi glasovi, pomešani sa smehom nestaše iza ugla. Uđoh u kuću. Majka je počela da greje večeru. Vratih se svojoj misli. U njoj samo ona. Ona.

 

Akt o nedostajanju

Dan u kome nedostaješ pokriven je neprozirnom skramom tišine.

Reči bez odjeka lutaju po sobi.

Nesnosna težina vazduha bez povetarca.

Oteran nekud od sebe samog izmišljam zagrljaj, usne, drhtaj…

 

Akt o novorođenčetu

Pred porodilištem gužva. Gotovo u isto vreme otpušteno je nekoliko žena. Srećni očevi i rodbina uzbuđeno jure tamo-amo, žamore. Lјudi dele veselje sa nepoznatima. Ima i cveća i pića. I smeha i suza i sreće. Rođake porodilja su najglasnije. Povremeno se oglasi i neka beba, dobro umotana u ćebence. Zatim lupaju vrata automobila i jedna za drugim kola sa srećnim roditeljima i prinovama odlaze svojim putem. Samo jednu ženu, koja  je sa svojom bebom u naručju stajala malo po strani, niko nije sačekao…

 

Akt o usamljenom dečaku

Dečak je sedeo na nekom polusrušenom zidiću, klatio nogama neravnomerno, povremeno malo jače udarajući u zid na kome sedi.  Bio je sasvim sam u svom svetu iz koga nije hteo nikuda. Iz kuće u kojoj je živeo dopirala je dečja graja. Nјegov dve godine stariji brat slavio je prijem u pionirski tim lokalnog fudbalskog kluba. Dečak je sedeo i bludeo pogledom nekuda kroz brdo koje izdizalo u daljini. Povremeni zvuci automobilskih motora, koji su dopirali sa ulice s druge strane kuće, neosetno su prolazili kroz njegove misli. Dečak je bio negde daleko, jako daleko u svojoj samoći, u kojoj je bilo mesta samo za odbeglog goluba, koji je odleteo pre tri dana i dosad se nije vratio.

Bogdan Maksimović, 2020.  |  Sva prava zadržana.