U izdanju Prometeja iz Novog Sada upravo je objavljen roman Bogdana Maksimovića „Portret vetra“. Maksimović je ceo radni vek proveo kao novinar i urednik u Radio Beogradu i na radiju Dojče vele. Prvu knjigu kratkih priča „Senke i smrti“, objavio je nakon odlaska u penziju.

Bogdan Maksimović: „Moguće da se to dogodilo zato što sam ja totalno neambiciozan čovek. Objavljivao sam ranije kratku prozu, priče u Književnim novinama, Književnoj reči, Vidicima, Studentu, u raznim drugim književnim časopisima u Srbiji. Mnogi urednici tih časopisa i moji profesori sa fakulteta, studirao sam jugoslovensku i svetsku književnost, nagovarali su me da se aktiviram i da objavim neku knjigu. Međutim, ja sam uvek imao neka preča posla. Sem toga, radio sam posao koji sam jako voleo i koji me je potpuno okupirao, tako da nisam ni imao mnogo vremena, a hteo sam da imam i malo vremena za svoj privatan život. Uglavnom, ja sam za to vreme skupljao nekakva iskustva, ta iskustva su se nataložila i eto sada kada imam dovoljno vremena da se bavim malo sobom, a ne samo drugima, što rade novinari, rešio sam i da napišem tu neku knjižicu.“

DW: Začuđuje i činjenica da se pred nama nalazi zrelo, ozbiljno i zaokruženo umetničko delo koje ne pati od početničkih nesigurnosti.

„Pa i ja sam posle šezdesete godine postao zreliji. Moj pubertet je trajao tako – do pedeset pete, pedeset šeste godine… Onda sam malo sazreo i sada pišem ozbiljne priče.“

Gete je govorio da je za pisanje karakter važniji od talenta.

„Ne mogu da osporavam to što je rekao Gete, ali imam svoje mišljenje. Ja mislim da je bez talenta svako pisanje uzaludno, čovek može da bude zanatlija i da ima lepe rečenice, ali ako to nema dušu, a dušu daje talenat, onda je to sve uzalud.“

Glavni junak u Vašem romanu je više okrenut prirodi i životinjama nego ljudima. Koliko je autobiografskog u tom opredeljenju i mislite li zapravo da su svi ljudi danas, a pogotovu umetnici prinuđeni da se negde zatvaraju u svoj svet pred agresivnošću svega što nas okružuje?

„Pitanje je sasvim na mestu. Junak mog romana je zaista od malena živeo u nekom svom svetu, bio je potpuno posvećen i okrenut prirodi, on se družio sa životinjama, trudio se da pronikne u tajne sveta biljaka, pa čak i u njihov govor. Iz toga je proizašlo da se on toliko povukao u sebe, da je stvorio neku svoju auru, da je prosto naišao na neko nerazumevanje okoline. On jeste bio izolovan iz društva silom nekih spoljnih okolnosti, ali kad-tad mora da dođe u kontakt sa tim društvom. To društvo njega nije prihvatilo, on društvo nije razumeo, to je bila njegova tragična krivica. Ujedno, tragična krivica je i u tome što je on posedovao određene sposobnosti koje su mu date od prirode ili od boga, koje su date samo retkima. Naime, bio je rašljar i osećao je prirodne sile, njihovo dejstvo koje drugi ne osećaju i to je bilo dovoljno da mu se pripiše da vlada i onim prirodnim silama koje povremeno nanesu zlo ljudima i da se krene u obračun sa njim.“

Kakve su prve kritike?

„Za sad sam imao promociju na Sajmu knjiga, ali to je bilo više formalne prirode, pošto Sajam knjiga tamo ima 2.000 promocija dnevno. Prve kritike sam dobio od svojih prijatelja i rezonanca je sasvim pozitivna. Moja tašta, žena koja je odrasla na selu, je, kada je pročitala knjigu, rekla: ‘Znaš kad sam čitala onu tvoju priču o štali, o tome kako se ždrebi kobila, ja sam prosto imala utisak da osećam miris te štale’“.

Za koga ste pisali ovu knjigu?

„Teško je reći za koga sam pisao, ja bih naravno kao svaki pisac voleo da tu knjigu pročita što više ljudi. Čini mi se bi se knjiga više dopala ženskom čitalačkom krugu, zbog toga što je prosto jedan od kultova koje ja negujem u toj knjizi, kult žene – žene kao majke, žene kako supruge, žene kao, rekao bih, neke tajne koju muškarac pokušava da otkrije celog svog života, ali nikad ne uspeva do kraja. Čini mi se da je tak kult dominantan u priči, kao i kult prirode i kult predanja. Mislim da su predanja u toj priči isto važna. To su neke tradicionalne narodne legende, mitovi, običaji, verovanja i oni su protkani kroz to delo. Na bazi ta tri kulta, tri postulata, se ovo delo gradi i čini mi se da su uspeli nekako da se prožmu, da čine jednu celinu.“

Kažete da je vaš roman namenjen ženama. Kraj knjige je u odnosu na poetski, gotovo bajkoviti jezik, u prvom delu, vrlo oštar i surov.

„Moj obračun sa nasiljem je kraj priče. Ja se grozim ljudi koji nemaju drugi argument, nego moraju da primene silu, bilo da je ta sila u porodici ili kad se ratuje. To je moj obračun sa ljudima koji su toliko uski u sebi da imaju samo tu sirovu snagu i ništa više od toga. Obračunom sa njima sam hteo da udarim neki pečat na kraju knjige.“

Kažete da ste u Srbiji ranije objavljivali svoju prozu u književnim časopisima. U Nemačkoj živite već 20 godina i ovde niste ništa objavljivali.

„Ja sam došao u Nemačku 1991. godine, pre svih onih tragičnih događaja, ali ubrzo posle toga su se desili ti događaji i izbio je rat dole. Ja sam i po prirodi svoje profesije morao da pratim to što se tamo dešava i to je mene sve jako potresalo, i prosto sam bio potpuno pometen. Mislio sam da u trenutku kada se dešavaju teške tragedije u sukobu naroda, gde ljudi ginu, gde ginu nevini ljudi, da ja prosto nemam prava da pišem ono što ja pišem, zbog toga što je moja proza intimistička proza. Znači, to su neke ispovesti, neko ispoljavanje sabranih iskustava i tako dalje, ali to nema nikakve veze sa dnevno-aktuelnom situacijom koja se događala tamo, a ta situacija je trajala jako dugo i meni je trebalo da se oslobodim svega toga i da ponovo krenem. Nekako to ovde nisam uspevao. Onda sam se vratio u Srbiju i to je nekako krenulo samo od sebe.“

Na čemu sad radite?

„Sad radim paralelno neke stvari, tako da nisam načisto šta će iz svega da izađe, pre nego što sam počeo da pišem ovaj roman, koji je sada izašao, ja sam počeo da pišem jedan drugi. To je zapravo ljubavni roman u epistolarnoj formi. I onda, odjednom je iz mene počelo da izbija nešto drugo, to drugo je produkovalo ovu knjigu koju sada imamo pred nama. Ali to što sam bio tada napisao, to je ostalo, tako da radim na tome da to završim. S druge strane, imam već i više od pola gotovu novu zbirku kratkih priča koje imaju erotsku podlogu i imam još nešto što radim, ali to radim čisto za sebe, radim uzalud, pišem jednu melodramu.“

Zašto uzalud, zašto samo za sebe?

„Zato što to niko nikad neće izvesti, koga to interesuje. To radim onako iz svog zadovoljstva.“

Autorka: Željka Bašić-Savić