Kako igrati Čehova – pitanje je koje često sebi postavljaju reditelji našeg stoleća. Utemeljivači „ruske škole“ pozorišta Stanislavski i Nemirovič – Dančenko su još pre više od sedam decenija pronašli „formulu“ koja se zasniva na PODTEKSTU, toliko prisutnom u Čehovljevim delima. Od ovakvog koncepta, međutim, već uveliko odstupaju i savremeni sovjetski reditelji tražeći nove puteve kao ovom piscu. Takvo tumačenje bilo je neprihvatljivo i Dejanu Mijaču, koji se, pak, udaljujući se od tog klasičnog koncepta, prilično udaljio i od samog Čehova. Mijačeva postavka „Višnjevog sada“ više se zasniva na bukvalnom tumačenju teksta nego na traženju prizvuka skrivenih nota koje ova drama nosi. Tako je dobijena jedna rediteljski i glumački dosta ogoljena predstava, svedena na nekoliko osnovnih tonova, ali predstava lišena dubine i unutarnje emotivne snage. Ono što smo na premijeri videli na sceni Ateljea 212, to je uglavnom površina Čehovljeve drame sa svom svojom sociologističkom konkretnošću, ali, nažalost bez naglašene emotivne slojevitosti. Mada pisano realističkim manirom, „Višnjev sad“ je delo bogato snovima, snovima koji su redovno jači od svojih sanjara – i to je jedan od značajnih, ali, čini se, nedovoljno iskorišćenih elemenata drame. Dejan Mijač je uložio dosta truda da predstavu postavi na jednu ravan, da za polifonost njenih lirskih, ironičnih, sentimentalnih, oporih, humorističkih, retoričnih i patetičnih nota nađe zajednički akord. U tome je delom i uspeo, ali takav pristup je uslovio izvesnu uzdržanost tumača ovog dela. Kao još jedna posledica ovakvog viđenja je izostanak takozvanog „ruskog štimunga“ zbog koga se Čehov, inače, smatra tipičnim ruskim piscem. U ukupnoj atmosferi predstave nedovoljno je bila podvučena ona čehovljevska melanholija, mora i čamotinja. Sem u retkim momentima, dah i duh Rusije s početka veka skoro da se nije ni osetio.