Povodom premijere predstave „Kanjoš Macedonović“ autora teksta i reditelja Vide Ognjenović,
na festivalu Grad teatar u Budvi, 28. jula 1989.
SAT UOČI
„Stiže vladika“, izgovori dahćući dečak.
„Sad ću ja“, reče momak s bradom u majici i kratkim pantalonama i izgubi se nekuda.
„Sipaj ti rakiju“, tutnu mi flašu u ruke domaćin, starešina manastira, ne mnogo stariji od onog momka, pa i on zamače.
PET VEKOVA UOČI
Manastir Praskvicu je 1413. godine podigao Balša III, piše na razglednici, koja se kupuje tu odmah, uz portal crkve.
Manastir Praskvicu podigao je u XV veku Stevan Štiljanović, knez paštrovski, veli Stjepan Mitrov Ljubiša u pripoveci „Skočiđevojka“.
Manastir Praskvica u petak, 28. jula, leta Gospodnjeg 1989. očekuje Kanjoša Macedonovića.
SAD MOŽE I VLADIKA
A oni koji očekivahu vladiku – momak u majici i kratkim pantalonama i starešina manastira, takođe u civilu – pojaviše se iznenada u mantijama i nekako promenjenog lica i lika, jer – stiže vladika.
KAMEN
Kameno dvorište manastira, sa bunarom ograđenim kamenom, klupom isto tako od kamena i jednim narandžinim drvetom. Dekor sasvim dovoljan za pozornicu. Dolazi Kanjoš, rekoh li već?
KIŠA
Dolazi li i kiša? Kiša ili Kanjoš? Oboje zajedno, reklo bi se, nikako ne idu.
JOŠ O MANASTIRU
A ovaj manastir kao da je sazidan i pre pet vekova i juče – način gradnje je stari, ali svaki kamen se drži. Zapravo, tačno je i jedno i drugo – manastir je posle zemljotresa pre desetak godina ponovo zidan.
JURIŠ NA MESTA
Ipak, neće kiša. Doći će, znači, Kanjoš. A pre njega autobusima stižu buljuci ljudi. Zauzimaju mesta na stolicama i na brzinu spravljenim tribinama iznad manastirskog dvorišta, gore prema groblju.
SUD DOBRIH LJUDI
Za koji trenutak će i Kanjoš, a pre njega Katna, Ivka, Krsto, Rade, otac Gerasim, Vukac, Vidosava, Stijepo, Golub, Daskale, otac Filimon i Stevan ispuniše kameno dvorište. Sudi se, zapravo, Daskalu za živopisanu ikonu sa ćosavim svecem i Vukcu za ugrabljenu devojku.
SUDBINE
Sudbina Vukca u rukama suđa, veća Suda dobrih ljudi. (A prestup, veli Golub, valja tri mrtve glave).
O sudbini Daskala takođe odlučuju suđe, a o liku umetnika-živopisca odlučuje umetnik-glumac Petar Kralj. (Čitav odnos umetnika i sveta u jednom vremenu, naoko dat kroz anegdotu, a u stvari produbljen kao bunar u kamenom manastirskom dvorištu – veliki posao za pisca, ali i za glumca).
Sudbina predstave – od prvog dogovora i amorfnih zamisli – pa, evo, sve do njenog krštenja pred publikom – u manastiru, na plaži i pod gradskim zidinama – u rukama njenog tvorca Vide Ognjenović. I u Božjim, naravno.
NAJZAD – KANJOŠ
Sad će i Kanjoš.
„Je li ono Kanjoš?“
„Nije!“
„Ja bih po visini rekao da jes´!“
„Kakvoj visini? `Oćeš reći po nizini?“
I eto Kanjoša iz Mletaka. Sa venecijanskim šeširom na glavi. Eto ti Kanjoša Lauševićevog – lukavog i vragolastog, šeretskog i odlučnog, upornog i – umornog. I on mu dođe isto kao i taj manastir – i iz onog i iz ovog veka.
„Radila“ je predstava i bez Kanjoša, ali se sa njim odigla od tog kamenog manastirskog dvorišta i primakla koji dohvat bliže publici i svemu drugom što je više od zemlje.
KIŠA!
I, evo, jedva čekamo drugi čin. A drugi čin nas čeka na poljani poviše Kraljičine plaže u Miločeru. Drugi čin čeka, a kiša sačekuje.
Lučonoše vode publiku uzanim stazama, nizbrdo, do nove prirodne scene. A kiša je protiv. Protiv luči, protiv publike, protiv glumaca, protiv predstave.
Kraljičina plaža, međutim, bogata suncobranima, onim kraljevskim, velikim. Pa sad – suncobran ili kišobran – u nevolji gubi se razlika. Mnogi su imali sreću da se sklone pod ta na brzinu razapeta platna. Mnogi su, pak, najneposrednije doživeli susret sa kišonosnim oblacima, ali opet, imali su sreću – da uopšte budu tu.
Čekamo. Da li ćemo čuti poruku koju Kanjoš nosi od dužda? Kiša sve jače dobuje po ponoćnim suncobranima, ali i po temenima i ramenima onih koji uporno stoje ili sede.
„Igraće!“
„Neće!“
„Biće!“
„Neće biti!“
„Kad bi bar malo stala!“
„Jes´, vraga!“
„Crćiće reflektor!“
„Ma, mora da se igra!“
Ovo poslednje niko glasno nije izgovorio, ali to su želeli svi te noći kraj Kraljičine plaže. I niko nije bio naročito iznenađen kad je na dobrano natopljenoj livadi počeo da se okuplja paštrovski zbor. Jer „preša je mimo preše – Kanjoš nosi poruku od dužda svijem Paštrovićima na odluku“. Ima u zboru i novih lica. Tu su mrki Nikodim i lukavi Luka i – većanje počinje.
NEBO
Sa neba ljudi odvajkada očekuju svakojake čarolije. Sve što je tajna u bliskoj je vezi sa nebom. I može čovek i na Mesec, možda sutra i na Mars i na Veneru, ali nebo ne može da dohvati. Ni da dokuči. Pa i ta budvanska kiša, pala s neba na glumačku igru i gledalačku pažnju – od velike prepreke postade čarolija, postade onaj fluid koji objedini one što igraju sa onima što gledaju i izbrisa namah razliku u pojmovima: učesnik i svedok. I potpuno je neumesno meriti stepen zanosa jednih ili drugih, jer izvesno je da je ovom jedinstvenom i uzbudljivom događaju pod budvanskim vlažnim nebom svako dao pun udeo.
HEROJI
Ipak, nema toga koji neće ukazati na Lauševića kao na vođu igre, na onog koji je nosio ostale i držao pažnju stotina mokrih posmatrača. Ali nadahnuti su bili i stari asovi Predrag Tasovac i Stojan Dečermić, koji su ukupnom glumačkom saglasju dodavali svoje oplemenjene tonove; sjajan kontakt sa likom i publikom ostvario je u širokim zamasima Marko Baćović; mlađani Darko Tomović je otkrivajući sam čari scenske umetnosti – otkrio i svoje velike mogućnosti; pa onda ona čista i prodorna rečenica Sava Radovića; pa Vesna Trivalić, glumica nesvakidašnjeg temperamenta i nesputanih emocija – i svi drugi, koji su igrali punom željom i punim talentom i svako od tih „drugih“ je u pojedinim trenucima bio prvi.
III
Nekako s krajem drugog dela presta i kiša, pa narod onako mokar i onako ozaren, potrpa se u autobuse i žurno krenu put budvanske rivijere na treći čin.
Pod gradske zidine, koje predstavljaju Veneciju, u neko doba stiže i Kanjoš: više prkosan nego hrabar, više ponosan nego snažan, uz to bistar i spretan da svaku nepriliku okrene na svoju polzu.
Evo i Petra Božovića u obličju Furlana. Svojim opuštenim nastupom drži napetost radnje. Majstor.
Tu je i nova grupa glumaca: licemerni dužda Radeta Markovića, pritvorni Druško di Kataro Vladana Gajovića, zvonkoglasni zapovednik straže Lepomir Ivković i opet – oni važni „drugi“.
VIDA
Da li je Kanjoš pobedio? I koga? Furlana? Mletke? Svoje pleme? Sebe?
Pisac Vida Ognjenović do kraja relativizuje instituciju pobede, kao i poraza uostalom, i otvara mogućnost filosofskog rasmatranja i ovog pitanja i celokupne drame. A sam Kanjoš, dotle, postaje sasvim blizak antičkom tragičnom heroju.
Reditelj Vida Ognjenović scenski promišlja, konstruiše i pokreće jedan složen i osetljiv mehanizam, koji ima svoj lagani hod sa tek povremenim zamajnim ubrzanjima.
I kad sve stane i kad je svima jasno da više nema – želimo još. I mislimo: blago publici na koncertu – ona posle svega može da traži i bis.
PUT DO SNA
Ubrzo po završetku čitavog događaja, zvonik crkve u Starom gradu udari tri puta i tako nas podseti da smo te noći skoro pet sati bili sa Kanjošem – što gledajući ga, što pričajući o njemu, što očekujući da se pojavi. Pa i kasnije, na putu do sna, (ne beše li i predstava san?) sve misli i sve reči oko Kanjoša su obletale.
ŠTA JE KANJOŠ
Kanjoš? Kanjoš je glumački podvig Žarka Lauševića, spisateljsko i rediteljsko nadahnuće Vide Ognjenović, čudesni zanos jednog velikog ansambla i izložba lepih pokretnih slika – za gledanje (Ljiljana Dragović i Mića Tabački) i za slušanje (Ivana Stefanović).
LETO ’89
Sad je već Beograd, Budva je daleko, a i leta je sve manje. Koža nam je bleđa, ali sećanje se drži – noć pod suncobranima i jedna predstava za celo leto.
(Tekst objavljen u „Književnim novinama“ u septembru 1989.)
Pozorišna kritika: Sadržaj