Menu
Umro je Dragoslav Šekularac, Zvezdina zvezda i jedna od najsjajnijih zvezda na svetskom fudbalskom nebu. Mi koji smo njegovi savremenici imali smo privilegiju da uživamo u njegovim vragolijama i čarolijama na terenu, kojima nas je čašćavao na svakoj utakmici. Ljudi i koji nisu navijali za Zvezdu dolazili su na njene utakmice samo da bi gledali jednog fudbalskog umetnika i uživali u njegovim majstorijama. Dugo pamtim i fudbal mi je u krvi i zato tvrdim – svet nije imao driblera takve klase kao što bio Šeki. On je i najveće svetske asove toga doba znao da zaludi svojim driblinzima do mere da su i kao igrači i kao ljudi izgledali potpuno izgubljeno. A Šeki se samo zabavljao, zabavljajući pritom i milione fudbalskih poklonika. Mogao je da uradi sa loptom šta god je hteo. Njegov čuveni potez kada loptu u trku prebaci petom preko glave i izbaci čitavu protivničku odbranu iz igre bio mu je zaštitni znak. Taj štos je prvi put na jednoj važnoj utakmici prodao još kao sedamnaestogodišnji klinac protiv Dinama u Zagrebu, posle čega je naravno usledio gol, ali strelac nije bio Šekularac. On je davao golove samo „ako se baš mora“. Mnogo više je voleo da izigra odbranu i da namesti gol nekom od svojih saigrača, najčešće vrsnom golgeteru Bori Kostiću. Ali isto tako voleo je tog istog Boru da pecka, govoreći kako su svi Borini golovi u stvari njegovi, Šekijevi, a Bora je tu samo da postavi nogu ili glavu. I inače, kao što je bio vickast na terenu, takav je bio i na jeziku. Velibor Vasović je bio legendarni igrač Partizana i gotovo neprelazan u odbrani, osim, kad je igrao protiv Šekularca. Kada je Šekija jedan novinar upitao, kakav on to recept ima pa uvek prevari Vasovića, Šeki je odgovorio: „Ja kad imam loptu u nogama, Vaske uvek misli da imam dve, pa se redovno zaleti u onu drugu, koju samo on vidi“.
Rekoh da Šeki nije bio gol igrač, bio je u pravom smislu fudbalski mađioničar i zabavljač, ali jedan njegov gol moram da opišem. Jugoslavija je na stadionu JNA igrala kvalifikacionu utakmicu za Svetsko prvenstvo u Čileu protiv Južne Koreje. Rezultat je bio 5:1 za nas i valjda je to jedina utakmica u kojoj je Šeki dao dva gola. A poseban je bio ovaj: Šeki je primio loptu na nekih dvadesetak metara od gola, malo iskosa sa desne strane. Onda je u trku loptom prebacio jednog, pa drugog, pa trećeg korejskog igrača i efektno zatresao mrežu. Jedan od najčudnijih i najlepših golova ikad! Umetnost najvišeg stepena!
O Šekijevim manguplucima i na terenu i van terena prepričavalo se godinama ne samo u fudbalskoj javnosti. Kao ono, recimo, kad ga je neko nagazio u trolejbusu, a on izašao iz vozila, izvadio hiljadarku iz džepa, (to su onda bile velike pare), obrisao njom cipelu i bacio je. Inače, on je znao da stane ispred trolejbusa na sred ulice, da ga tako zaustavi, i vozač bi mu, prepoznavši ga, otvorio vrata i pustio da uđe.
Zanimljivo je da mu najbolji drug u životu nije bio nijedan igrač Crvene zvezde, već upravo najljućeg rivala Partizana. Bio je to Zoran Miladinović. Isto tako mangup u životu i na terenu kao Šeki. Njih dvojica u tandemu su bili prava pošast za beogradske kafedžije, ali su im oni njihove šeretluke redovno i opraštali. Šeki je voleo društvo i kafanu, ali, za razliku od Miladinovića, nikad nije preterivao u piću.
Na svetskom prvenstvu u Čileu 1962. godine, Jugoslavija je osvojila četvrto mesto, a Šekularac izabran u tim sveta i, uz Pelea, proglašen najboljim igračem šampionata. Ali njegov neobuzdani temperament ga je skupo koštao. Neposredno posle tog svetskog prvenstva, Crvena zvezda je igrala prvenstvenu utakmicu u Nišu. Utakmicu je sudio Subotičanin Pavle Tumbas. Radnički je imao odličan tim i već u prvom poluvremenu je poveo sa 3:0, ali, treba reći da je sudija tolerisao izuzetno grubu igru domaćina, u čemu je prednjačio poznati kostolomac Ilija Dimovski. Naravno, neko ko dugo drži loptu u nogama kao što je to činio Šekularac rizikuje da dobije i po nogama. A Šekija su tukli nemilosrdno. Posle jedne u nizu sudijskih grešaka, Šekularac je sudiji rekao da je idiot i Tumbas ga je odmah isključio iz igre. Šeki je krenuo u svlačionicu, ali mu je odjednom pukao film, vratio se, pritrčao sudiji i zavalio ga pesnicom u čelo. Naravno, utakmica je bila prekinuta, a Šekularac rigorozno kažnjen sa 18 meseci zabrane igranja! A bio je tada na vrhuncu karijere. Kada se vratio na teren Zvezda je igrala utakmicu u Sarajevu protiv istoimenog kluba. I naravno, opet gruba igra domaćina, u kojoj je prednjačio izvesni Džemidžić. Šeki je dobijao po nogama, ali je i čekao da vrati. I dočekao je – Džemidžić je još jednom pošao pogibeljno na njega, a Šeki je podmetnuo đon. I Džemidžiću puče noga. Usledila je nova duža kazna, Šekularac je dobio godinu dana zabrane igranja. Ako se uračunaju i sitnije kazne i povrede, Šekularac praktično više nije igrao nego što je igrao, pa ipak ostaje u sećanju kao nenadmašni i neponovljivi dribler, koji je svojim fudbalskim umećem do delirijuma dovodio Zvezdine navijače, a do ludila protivničke i igrače i navijače.
Šekularac je imao i zavidnu trenersku karijeru – sa Zvezdom je krajem osamdesetih osvojio duplu krunu, a radio je i u inostranstvu. Ali mu je i tu njegov temperament bio velika smetnja.
Dragi Šeki, hvala ti za sve radosti koje si nam kao fudbaler priređivao, hvala ti i za to što si fudbal, dok si igrao, nebesima približavao, nebesima koja su sada tvoj večni počinak.
Bogdan Maksimović, 2020. | Sva prava zadržana.
