Iako ateista po ubeđenju, Duško Milošević je duboko svestan svojih pravoslavnih, svetosavskih, dakle Božanskih korena, koji se nastavljaju i traju kroz Umetnost koju stvara, bilo da je reč o slikarstvu ili proznim zapisima. I nije slučajno da su arhitektonski detalji, karakteristični za naše crkve i manastire vizantijskog stila,  ili noseći sadržaji ili prateći medaljoni njegovih kula. Ako se uzme da su hramovi od davnina podizani u svrhu čovekove veze sa nebom, odnosno sa Bogom,  Duškove kule takođe streme ka neizmernim visinama, svojom lepotom dotiču naše duše, a visinom nebo. I zaslužuju epitet Božanstvenih.             

            A takve su mu i kratke priče, sabrane u zbirku „Kule i gradine“. Ako se za Duškove naslikane Kule može reći da su plod arhitektonskog iskustva, minucioznog dara zapažanja i razigrane mašte, njegove pisane Gradine stoje na čvrstim temeljima jasnih misli, čistog, pitkog narodskog jezika, promišljenih i utemeljenih zaključaka i najčešće vedrog duha. S tim da se ono poetsko, prisutno u njegovom slikarstvu, preliva i u priče koje piše, dodiruje nas i draži, uvlači u temu, pa ponekad i ostavlja bez daha.

            Duškova ljubav prema Srbiji i srpskom narodu, njegovom jeziku, kao i prema prostoru gde živimo i prema nasleđu predaka, izbija iz njegovih rečenica, ali, kad je potrebno, ne štedi ni reči kritike: „Autoputem Srbija izgleda mnogo lepše, jer se skoro uopšte ne vide neimarske rugobe duž Magistrale. Ne vide se ni kese, stari šporeti i školjke automobila…“ Ali Srbija, sa svojim ljudima i njihovim običajima, za Duška je svetinja. Bilo da piše o pečenju rakije kao delu srpskog folklora, bilo o fruli kao tipičnom narodnom instrumentu, bilo o atmosferi na košarkaškoj utakmici čačanskog Borca u čuvenoj Hali kraj Morave, iz svake rečenice prosto zrači ljubav prema rodnoj grudi, ali i ponos zbog pripadništva baš ovom narodu. Jedna od zaista antologijskih priča iz ovog, da kažemo, ciklusa o Srbiji je „Lađa“. U njoj se autor, koristeći lađu kao metaforu , u kratkim slikarskim potezima divi geografiji prostora gde živi srpski narod, korifejima srpske književnosti, lepom i raznovrsnom srpskom jeziku koji poznaje i ekavicu i ijekavicu, divotnim srpskim ženama i muškarcima, „koji umeju da vole, ali i da ratuju, čak i među sobom“. I na kraju ostane zapitan „kako je na tom svom prostoru, tih mojih ljudi, svog tog mog naroda, kroz sve to vreme, sve bilo baš tako kako je, kažu, bilo. Je l´ moglo drugačije, malo pre ovoga, a ne baš odmah posle onoga. Što tamo ne pričekaše, što ovamo ne požuriše, što tamo odocniše, a ovamo uraniše…“

            Duško u pojedinim pričama poništava vreme, ali i realnost i začas se u svojoj vremeplovnoj lađi vrati sedam-osam vekova unazad, tu, u porti crkve Svetog Ahilija u Arilju, susretne kralja Dragutina i sa njim prozbori koju, pa tu svoju lađu, koja putuje kroz vreme i ne poznaje granice, usmeri ka dalekim zemljama gde obitavaše veliki Vinsent van Gog.  Duško, komunikativan kakav jeste, i sa njim lako stupi u razgovor. O čemu? O Umetnosti naravno. Onoj Vinsentovoj Božanskoj, onoj Rembrantovoj isto tako, onoj Milićevoj ništa manje Božanskoj i onoj Duškovoj takođe.