Njegove ofanzivne karakteristike su učinile da je Jusufi, uz Italijana Faketija, zapravo preteča današnje igre bekova, koji više nisu samo striktni čuvari protivničkih krila, već su i sami istovremeno i krila koja svojim centaršutevima i ulascima u sredinu ugrožavaju protivnički gol. Zato sam rekao na početku da je on ostavio trajan pečat u svetskom fudbalu, jer su posle njega i Faketija promenjeni sistemi fudbalske igre i bekovi su dobili nove zadatke, nešto što se u savremenom fudbalu danas podrazumeva.

           Jusufi je po završetku igračke karijere ostao u fudbalu. Završio je Višu trenersku školu u Beču i kao trener je radio u Nemačkoj i u Austriji. U Nemačkoj je radio u Šalkeu iz Gelzenkirhena, Minhenu 1860, Vatenšajdu i još nekim klubovima.

            Privatno, Jusufi je oženio svoju beogradsku ljubav Natašu, i sa njom dobio dva sina, Mišu i Sašu. Saša je takođe bio krenuo očevim stopama. Odigrao je blizu 200 utakmica u Bundesligi za Hamburger, Sarbriken i Bajer iz Irdingena, a Miša je inženjer, živi i radi u Austriji. Jusufijev životni pratilac Nataša je nažalost preminula pre nekoliko godina i od tada se legendarni fudbaler još više povukao u sebe.

            Za navijače i saigrače Jusufi je od milja bio Julka, za rodbinu i bliske prijatelje Ferika.

            Ja sam ga iz njegovih beogradskih dana poznavao, onako više „iz viđenja“, ali pravi prijatelji smo postali 1986. godine u Berlinu. On je tada trenirao klub Šarlotenburg, koji je imao visoke ambicije pa je zato angažovao poznatog i skupog trenera. Jusufi ga je doveo do baraža za ulazak u Drugu ligu. Tada je usledio poziv od bundesligaša Minhena 1860 kome Jusufi nije odoleo. Ja sam u to vreme učio nemački na Geteovom institutu u Berlinu. Moja stipendija je bila dovoljna da pokrije troškove stanovanja u iznajmljenoj sobici i prehranu u studentskoj menzi, ali moj drug Ferika je činio sve da mi boravak i Berlinu bude pravo uživanje. Nijedan njegov trening ili utakmicu nisam propuštao (i kao trener sam od njega mnogo pokupio), a gotovo svako veče smo izlazili u berlinske knajpe i restorane. Ne spadam u grebatore i ne volim da mi drugi plaćaju cehove u kafani, ali Ferika prosto nikome, ko je bio za njegovim stolom, nikad nije dozvoljavao da se maši za novčanik. Inače, bio je vrlo oštrouman, vispren i bistar, veliki šaljivdžija, uz dozu poznatog beogradskog mangupluka i sa njim u društvu je uvek bilo zabavno. Slušajući njegove priče, osećao sam se kao da sam i sam bio deo te najčuvenije „Partizanove“ generacije i državne reprezentacije.

            Jednog dana, posle treninga, reče mi Ferika da mu je stigao poziv iz Jugoslovenske vojne misije u Berlinu. Nije znao o čemu se radi, ali je otišao u zakazano vreme na taj sastanak. Primio ga je tadašnji vojni ataše, Albanac. Kad je Jusufi ušao kod njega, ovaj ga je pozdravio i izgovorio nekoliko rečenica na albanskom. Jusufi ga je zamolio da to sve što mu je rekao sada kaže na srpskom da bi ga razumeo. „Kako, zar vi ne govorite albanski?“, bio je začuđen ataše. „Ne, ja sam Goranac, ne znam albanski, govorim srpski i nemački“, odgovorio je moj drug. Taj susret je potom trajao očigledno kraće, nego što je ataše priželjkivao.

            Rekoh, bila je to godina 1986. Svetsko prvenstvo u Meksiku. Ja, fudbalski zaljubljenik, živim u skromnoj sobici bez televizora i teško mi je što ne mogu da pratim taj šampionat, ali ćutim o tome. Tek, jednog dana, neko zvoni na vrata stana u kome sam imao sobu. Izašla je gazdarica stana, a zatim je zakucala na moja vrata: „Traži Vas neki čovek“, reče. Ja izađoh. Pred vratima je stajao moj drug Ferika, a pored njega velika kutija. „Kupio sam ti televizor da možeš da gledaš Svetsko prvenstvo“, reče. Skoro mi grunuše suze. „Nije trebalo“, promucah. „Ajde, ćuti i pomozi mi da ga unesemo“, reče. Takav je bio Ferika Jusufi.

            Ja sam ga tada nagovarao da se vrati u Beograd i da preuzme „Partizan“. Odgovarao mi je da je to nemoguće. Međutim, nekako su se složile kockice. Sledeće sezone 1987/88, „Partizan“ je ostao bez trenera, a ja, iako tada više nisam bio u „Partizanu“, nekim uticajnim ljudima iz uprave sam sugerisao da razgovaraju sa Jusufijem. Na kraju se posrećilo i Jusufi je pristao da se posle više od 20 godina vrati u svoj klub. Ne kažem da sam ga ja doveo, jer nisam bio toliko moćan, ali sam inicirao njegov povratak. To ni njemu nisam nikad rekao, iako smo se tada naravno veoma često viđali i družili.

            Te njegove prve sezone kao trenera u „Partizanu“, „crno-beli“ su počeli da igraju brz, moderan i atraktivan fudbal. Jusufijev rukopis bio je očigledan. Titula je izmakla u poslednjem kolu i „Partizan“ je bio drugi sa bodom manje od „Crvene zvezde“. Naredna sezona je počela odlično i mestom u vrhu tabele, ali došlo je do sukoba između Jusufija, koji ikome nije dozvoljavao nikome da mu se meša u posao, i uprave na čelu sa Zečevićem. I Jusufi je, uprkos tome što je jug iz utakmice u utakmicu skandirao „Zeko, odlazi – Julka, ostani“, na kraju morao da ode. Legenda je tako drugi put besramno najurena iz kluba čija je bio jedna od najvećih zvezda u njegovoj istoriji.

            Eto, ovo sam prosto imao potrebu da kažem da se oprostim od svog druga, velikog fudbalera i čoveka, Fahrudina Jusufija.

            Počivaj u miru, dragi Ferika.