Menu
Prošlo je već nekoliko dana otkako odgledah poslednju, desetu, epizodu kontroverzne lažnoistorijske serije „Senke nad Balkanom“ – dovoljno vremena da se slegnu utisci, ali suviše malo da zaboravim uvrede koje mi je ta serija nanela. A uvređen sam po četiri osnova – kao unuk kozaka, generala Bele armije Pavela Nikolajeviča Šatilova, jednog od najbližih saradnika generala Vrangela, kao rođeni Beograđanin, koji beskrajno voli svoj grad i njegovu PRAVU istoriju, kao Srbin, ponosan na hrabrost, čestitost i duh svoga naroda i, najzad, kao neko, ko je po prirodi svoje profesije, navikao da iz svega što pročita, vidi ili sazna prvo sebi postavi pitanje – šta je pisac hteo da kaže? E to šta je pisac, odnosno ovde reditelj i scenarista, ali u svakom slučaju autor, hteo da kaže za mene je najuvredljivije. To je perfidno slanje u svet poruke da smo mi Srbi jedan zao i pogan narod, da samo volimo da koljemo i ubijamo, (ovoliko krvi i ogavnih scena nisam video ni u najjeftijim horor filmovima) da smo podmitljivi i korumpirani, da smo rečju jedna bagra, koju je trebalo u ratu uništiti. A upravo se opisuju godine kada je Srbija tek izašla iz Velikog rata. Mala Srbija, koja je u tom ratu izgubila četvrtinu svog stanovništva ili u brojkama preko milion i dvesta hiljada duša, ali upravo zahvaljujući ogromnoj, rekao bih, nadčovečanskoj moralnoj čvrstini svojih ljudi, vojnika i oficira, posle albanske golgote, nečuvenih patnji i zverstava koje su nad njenim narodom činjeni, uspela ne samo da opstane, već i da pobedi kudikamo nadmoćnije sile. Nemački vojnici su u taj rat išli sa parolom „Serbien muss sterbien“ (Srbija mora umreti). E, pa pošto poduhvat ubijanja Srbije nije uspeo za vreme tog rata, Bjelogrlić je odlučio da nastavlja da je ubija ovom svojom serijom.
Ratne devedesete godine proveo sam u Nemačkoj. I dobro mi je poznata demonizacija srpskog naroda koja je tada sistematski, nemilice i uz gomilu laži vršena u medijima, gde su Srbi predstavljani kao najveće zlo ovoga sveta, krivci za sve ratove, optuživani za najmonstruoznije zločine, poređeni sa Hitlerovim nacistima. Ova slika Srbije, koju nam je u seriji predstavio Bjelogrlić fantastično se uklapa upravo u takvu predstavu o Srbima i Srbiji, koja, inače, u svetu još nije izbledela. Slučajno? Sumnjam.
Važnu ulogu u ovoj seriji igraju Rusi, i to imenom i prezimenom general Bele armije Vrangel i njegovi kozaci, koje je posle poraza u Oktobarskoj revoluciji, kao izbeglice primio jugoslovenski kralj Aleksandar. Oni su zajedno sa svojim porodicama i još hiljadama izbeglih Rusa, dobrim delom vrhunskih intelektualaca i umetnika, uživali gostoprimstvo, nekoliko godina, a mnogi su zauvek i ostali u Srbiji, gde su ostavili dubok trag u njenom kulturnom i umetničkom životu, visokom obrazovanju, arhitekturi, privredi… Nabrajanje njihovih zasluga za sveukupni razvoj Srbije zahtevalo bi dugu priču. E te Ruse Bjelogrlić je u seriji prikazao kao obične razbojnike, bandite, koji ne poštuju državu koja im je pružila utočište i njene zakone, koji trguju drogom, drže lanac prostitucije, koji naoružani šetaju gradom, uteruju svojim domaćinima strah u kosti i kojima niko ništa ne može. I naravno, učestvuju u krvavim obračunima i ubistvima.
Notorna laž. Serija se pojavila u vreme kada se u čitavom zapadnom svetu vodi snažna kampanja protiv Rusije, posebno protiv njenog uticaja na Balkanu, naročito u Srbiji, kada se nastoji da se podrije tradicionalno bratstvo dva naroda i da se u Srbiji podgreje antirusko raspoloženje, koje je, izvesno, u određenim krugovima kod nas itekako prisutno. Da li je i pojavljivanje serije sa takvom idejom u ovom osetljivom političkom trenutku slučajno? Opet sumnjam.
Imam dosta godina i dugo pamtim. Nisam bio svedok tog vremena koje se lažno predstavlja u seriji, ali o njemu mislim da znam mnogo, što iz literature, što iz neposrednih priča svedoka toga vremena, što iz moje porodice, što iz kruga poznanika. O ovim dešavanjima, kakva su predstavljena u seriji niti sam igde išta pročitao, niti sam čuo, jer jednostavno TO TAKO NIJE BILO. Kao Beograđanin uvređen sam zbog lažnog predstavljanja mog voljenog grada kao jedne jazbine kriminala, najmračnijih okultnih organizacija, stecišta poroka, trgovine drogom i užasnih zločina. Naravno, u svakom velikom gradu u svetu ima i toga, pa mogu da zamislim da je ponešto bilo i u Beogradu u to vreme, ali samo kao potpuno marginalna pojava.
Ali recimo, da jedna banda Makedonaca usred Beograda napravi pokolj u gradskoj policijskoj upravi da bi oslobodila nekog svog pripadnika je samo jedna od budalaština koje su u ovoj seriji prikazane. Drugo, kad je već reč o tome, potpuno je netačno predstavljen VMRO kao pokret za oslobođenje „potlačenih Makedonaca od surovih tlačitelja Srba“. Dakle, čisto komunistička propaganda, ne i jedina u ovoj seriji. Međutim, VMRO je u to vreme bio čisto bugarska teroristička organizacija, koja se borila za pripajanje Makedonije Bugarskoj, a, inače, današnja Makedonija ima svoje granice dotle dokle je srpski vojnik u Drugom balkanskom ratu sa puškom stigao.
Uključivanje istorijskih ličnosti u ovu nebuloznu izmišljotinu i njihovo karikaturalno predstavljanje je prosto bezobrazluk. Ispalo je, recimo, da je nesrećni princ Đorđe Karađorđević autor kukastog krsta, pa i da je sam nacizam takoreći potekao iz Beograda i Srbije. Gnušam se takvih podmuklih podmetanja.
E sad, na šta računa ova serija? Računa u prvom redu na neobaveštenost publike kojoj je namenjena. Ne znam šta mlade generacije danas uče u školi o tom vremenu, ali pretpostavljam ne baš mnogo. Kao što nismo ni mi, koji smo odrasli u komunizmu, imali prilike da u nastavi nešto pozitivno o tom vremenu saznamo. I onda kada se na jedan ubedljiv način plasira ovako nešto, neobavešten čovek je spreman da prihvati kao istinu. I najtragičnije je što će mladi ljudi, koji su nekritički gledali ovu seriju, pomisliti da je u Beogradu dvadesetih i početkom tridesetih godina ovako i bilo i da ova današnja naša pošast sprege kriminala i politike i erozija morala vuče korene iz tog vremena. Ne kažem ja da je u tom vremenu sve bilo divno. Daleko od toga. I tada je bilo mnogih društvenih anomalija, ali da je bilo ovako kako je predstavljeno u seriji, to sigurno nije.
Još jedan važan adut ove serije, u cilju pridobijanja naklonosti neupućenih gledalaca, željnih otkrivanja novog, onih koji ne razmišljaju o njenim stvarnim porukama i namerama, je njeno pakovanje. U ovom tekstu ne želim da sporim to da je serija dobro spakovana. Sa zanatske strane je sasvim korektno urađena, scene su kratke i efektne, ima mnogo ukrštenih zapleta, vodi se računa o svakom detalju, neprekidno se drži gledaočeva pažnja, najvažniji atributi pravog trilera su zastupljeni, gluma je, generalno uzev, odlična, uključujući i samog Bjelogrlića kao inspektora Tanasijevića. Skidam mu kapu za ulogu, a glavu (figurativno naravno) za poruku serije.
Bogdan Maksimović, 2020. | Sva prava zadržana.
