Žarkova generacija prevodi i čita Džeka Keruaka, Lorensa Ferlingetija, Dilana Tomasa, Lorensa Darela; sluša Sem Kuka, Stounse, Bob Dilana, Lu Rida; gleda filmove Mikelanđela Antonionija, Žan Lik Godara, Sem Pekinpoa i izgrađuje jedan novi pogled na svet, sasvim različit od onog koji im je nuđen zacrtanom komunističkom ideologijom i školskim obrazovanjem u tom smislu.

            Žarko se upravo explicite osvrće na društvene prilike i posebno na školski program u doba neprikosnovene vlasti J.B.T., i to ne bez ironije: „U nastavi istorije je, na primer, odluka J.-a B.-a, T.-a da se u ofanzivi okupatora, tretiranoj kao najopasniji događaj u opštoj istoriji, sruši most na reci ne bi li se zavarao neprijatelj, stavljena u rang najvećih visprenosti u povesti čovečanstva, odmah pored Odisejevog lukavstva, opisanog u Homerovom epu „Odiseja“.

            Pošto zaključujem da je reč o anti-romanu, autora, dakle, ne drži ni jedinstvo radnje, ni jedinstvo vremena, ni jedinstvo mesta, on se prepušta tokovima svojih misli i ulazi u promišljanja i rasprave o različitim temama kao što su, recimo, postmodernizam, zatim mali esej o Tomasu Bernhardu i njegovom delu, onda traktati o knjigama, o čitanju, o pisanju, osvrt na život u emigraciji i tako dalje.

            Isto tako, kao ljubitelj i dobar poznavalac fudbala nije se libio da se i u ovoj knjizi dotakne i te magične igre. Ljudi koji prate fudbal znaju da je igra Barselone u ovom veku čista poezija, ali ne verujem da je dosad iko bolje od Žarka Radakovića na poetskiji način opisao kako to izgleda. Gledajući utakmicu Real Madrid – Barselona Žarko piše: „(Utakmica) se u prvom poluvremenu odvijala u četvorotaktnim talasima napadanja Barseloninih igrača: Busketsa – Ćavija – Inijeste – Mesija; loptu su prenosili s jednog kraja terena na drugi: povremeno u baletskim grupnim nastupima, povremeno kao da se ne igra fudbal, nego se izvodi folklorni ples, uz pesmu, muziku i tapšanje, i ne uvek u pravcu protivničkog gola, nego onako, čas u širinu, čas u dubinu, čas unazad, čas uvis, pa nisko po zemlji. U jednom trenutku su ti umetnici fudbala delovali na terenu kao najuhodanija ekipa kosaca na nekoj livadi, pa kao parketari koji složno postavljaju daske u ritmu bluza koji se orio s radija, pa kao balerine u grupnom nastupu na sceni postavke baletske predstave „Labudovo jezero“ Petra Iljiča Čajkovskog, pa kao kvartet muzičara pri izvođenju Mocartove kamerne muzike.“

            Likovi koji se pominju u ovom delu su uglavnom realne ličnosti, mnoge od njih su poznate, koje su ostavile vidljiv trag u savremenoj svetskoj i srpskoj kulturi. Neki su još prisutni na književnoj i umetničkoj sceni, neki su otišli, ali su iza sebe ostavili dela koja su te odlaske poništila. Uslovno rečeno, junaci ove knjige su, pored već pomenutih imena, su Peter Handke, Julije Knifer, Marina Abramović, Era Milivojević, Radomir Damnjan, Ratko Adamović, Miloš Šobajić, Nina Pops, sam Žarko Radaković, pa društvo iz Radio Beograda Brana Surutka, Vlada Jokić, Zoran Jerković, Nebojša Janković, Bucko Bokonjić i mnogi drugi.

            Ono što Žarka Radakovića inače karakteriše kao pisca, dolazi do punog izražaja i u ovom delu, a to je specifičan duh, prefinjeni humor, minucioznost u zapažanjima i maštovitost u domišljanju stvarnih događaja. Uz to, delo nije lišeno ni erotike. Inače, Radakoviću kao autoru uopšte nije stalo do dinamike, do napetosti u pripovedanju. Naprotiv, on dugim opisima sa puno detalja i digresijama svesno oduzima tempo priči da bi ostvario jedan njen lagani, gotovo neobavezni hod.

            I ponoviću ono što uvek kažem kad govorim o Žarkovoj literaturi. On je takozvani „salonski pisac“, proza mu je hermetična i nije za „široke narodne mase“. Pre bi se reklo da je za jedan uži krug čitalaca istinski posvećenih lepoj književnosti, onih koji uživaju u svakom slikovitom opisu i pažljivo izabranoj reči.

            Žarko Radaković je, već više od četiri decenije, dobrovoljni izgnanik iz svoje zemlje, koju zapravo nikad nije napustio. Dok mu se, kao u ovoj knjizi, kreči i renovira stan u Kelnu, on je sa svojim mislima neprekidno u nekom drugom vremenu i u drugoj zemlji – u svom Zemunu, Beogradu, Bajinoj Bašti, u svojoj Srbiji.