Menu
Opasan je zahvat uhvatiti se u koštac sa jednim velikim literarnim ostvarenjem i preneti ga na ekran. To je poduhvat na kome su mnogi slavni reditelji i dramaturzi pali na ispitu. A posebno treba imati veliku hrabrost, znanje, pa i dozu drskosti ekranizovati jedan roman kao što su „Koreni“ Dobrice Ćosića, koji već decenijama predstavlja ne samo klasiku srpske posleratne književnosti, već je to roman koji svojom slojevitošću, rezolutnim prikazivanjem društvenih prilika jednog smutnog i dramatičnog vremena (u ovom slučaju kraja devetnaestog veka u Srbiji) psihološki i emotivno produbljenim likovima i mnogobrojnim zapletima u njihovim odnosima, nesumnjivo pripada onom najlepšem i najvećem što je srpska književnost dala.
E, tu hrabrost imala je ekipa na čelu sa rediteljem Ivanom Živkovićem (pamtimo ga, pre svega, po sjanom filmu „Hadersfild“ sa Nebojšom Glogovcem) i scenaristom Đorđem Milosavljevićem. I kao rezultat svog poduhvata, ostvarili su jedno delo za uzor i za večno pamćenje.
Ćosićevi „Koreni“ predstavljaju taj kamen graničnik koji razdvaja dotadašnji srpski realistički roman od modernog poimanja romaneskne strukture jednog dela. Upravo taj momenat krije mnoge zamke dramaturgu, odnosno, scenaristi i reditelju – kako ne izneveriti pisca, kako brojne retrospekcije uklopiti u filmsku priču, kako iz obilja dijaloga odabrati one najjače, kako izdvojiti one detalje koji će glumcima pomoći da isprofilišu svoje likove, najzad, kako odabrati glumce koji će najbolje odgovoriti postavljenim zadacima. Scenarista Milosavljević je svoj deo posla odradio majstorski, a reditelj Živković je od prvog do poslednjeg kadra suvereno vodio radnju, tačno je znao šta želi i to sprovodio u delo, britkim pravovremenim rezovima držao dinamiku radnje i zajedno sa Milosavljevićem i kompletnom izvrsnom glumačkom ekipom ostvario delo, usuđujem se reći, ravno svom velikom pisanom izvoru.
Ali ono što je dobrano uzburkalo emocije gledalaca, koji su i sami, na svoj način, grozničavo ili čak u suzama, učestvovali u drami junaka „Korena“, doneli su, naravno, glumci. I zato je nezahvalno reći ko je od tih istinskih hudožestvenika najviše pružio u izgradnji svoga lika, kome smo najviše verovali? Rekao bih da je svako na svoj način dosegao svoj glumački vrhunac.
Suvišno je govoriti koliko je Žarko Laušević sjajan glumac. To znamo još iz vremena osamdesetih godina kada se pojavio na sceni. Sećamo ga se iz serije „Sivi dom“, znamo ga iz Brehtovog „Baala“ na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta, znamo ga kao Kanjoša Macedonovića u istoimenoj predstavi Vide Ognjenović u Gradu teatru u Budvi, znamo ga iz filma „Braća po materi“ i mnogih drugih filmova i pozorišnih predstava. Njegov Aćim Katić u sebi sadrži sve ono što krasi taj Ćosićev lik – i prek i odlučan i rezigniran i nezadovoljan i najzad čovek koji duboko pati, ali tu patnju krije u sebi. Kako to dočarati? Laušević je to znao.
Igor Đorđević, tumačeći lik ozlojeđenog i raspusnog Đorđa Katića, koji se bori sa svojom jalovošću kao tragičnom greškom prirode, umeo je počesto ćutanjem i mimikom da kaže mnogo više nego što bi neko rekao rečima.
Nenad Jezdić je do te mere oživeo lik Tole Dačića da se imao utisak da pred sobom vidimo upravo stvarnog srpskog seljaka s kraja devetnaestog veka ili iz današnjih dana, jer se u mentalitetu nije ništa mnogo promenilo. Jezdić je ovom ulogom samo potvrdio da može da odigra SVE.
Sloboda Mićalović se ulogom Simke dokazala kao vrsna i prava dramska glumica, tragetkinja kako se nekad govorilo. Njena Simka je bila pravo otelotvorenje srpske žene toga doba, žene paćenice, muževljeve sluškinje ili robinje, koja je i svoju muku i nepravdu stoički podnosila, ne gubeći pritom ni veru ni dostojanstvo.
Goran Šušljik kao surovi hajduk Nikola, kome je zaklati čoveka što i zaklati pile, dirljivu nežnost, pa i ljudsku ranjivost otkrivao je samo u odnosu prema Simki, koju je voleo i očinski, ali i kao što muškarac voli ženu, ali to mora da prikriva.
Tim u kome nema slabog mesta ne može da izgubi utakmicu, pa su tako i ostali glumci dali svoj puni doprinos da seriju „Koreni“ uvrstimo u vrh naše televizijske produkcije.
Radovan Vujović kao proračunato hladni Vukašin Katić, koji naoko mirnoćom pokušava da prikrije svoje unutarnje razdore; Bojan Žirović, ponizan u meri u kojoj se to, s obzirom na ulogu očekuje, i gestom i rečju i generalno stavom, u svakom trenutku je pogodio onu pravu notu tumačeći lik sluge u gazdinstvu Katića; Radoje Čupić, kao učitelj Andra, s jedne strane podanički poslušan, a s druge prkosan i hrabar da kaže Aćimu Katiću i ono što drugi ne smeju, svojom pojavom i retorikom donosio je novu boju u sveukupnom koloritu ove drame; Miloš Samolov kao Raka apsandžija sa svojim podrugljivo ironičnim stavom srpskog lukavog seljaka; Dara DŽokić kao Milunka, Simkina majka, koju je život naučio kako da opstane u tom grubom muškom srpskom selu; Nebojša Milovanović kao kapetan, koji poslušno služi režimu, a šta o tome misli može se samo između redova naslutiti i dopala mi se mlada glumica Miona Marković u epizodnoj ulozi maloumne, a ipak prefrigane proste devojke Zore.
Poseban kvalitet i poseban ton ovom ukupno izuzetnom ostvarenju daje muzika Irine Dečermić, koja na mestima gde je to neophodno pojačava dramatičnost radnje, a na drugim mestima je stišava.
Eto, tako najzad smo dočekali da nam i RTS izbaci jednu seriju superteške kategorije i sad s pravom očekujemo da bar jednom godišnje sličan rezultat ponavlja.
Bogdan Maksimović, 2020. | Sva prava zadržana.
