Menu
Mlad, lep, vitak, plavook i plavokos momak, otmenog aristokratskog držanja, jaše na konju kroz starinsku varoš i ljubazno otpozdravlja znatiželjnim sugrađanima, koji stoje kraj prozora, ili već kibicfenstera, svojih umivenih i toplo ušuškanih porodičnih kuća.
Nezaboravna scena iz televizijske adaptacije dela jednog srpskog klasika ulazila je, posredstvom malog ekrana, više puta u stanove i kuće srpskih domaćina i domaćica, a da je malo ko od njih znao da na konju jaše niko drugi do grof Aleksandar Matić plemeniti Kovačić, koji je, još pre nego što se rodio, po svojim precima, dobio nadimak Šaca. A taj konjanik i grof Šaca je glumac i reditelj po obrazovanju, daroviti pisac po vokaciji, Sremac po temperamentu, boem u duši, poreklom iz daleke znane starine, meka srca i brzih pesnica, prek i nagao, smeo i svojeglav, mazan i prijatan, spreman i da ne čuje i da sasluša, osvetoljubiv i praštan, raspusan i uglađen, miljenik mladih dama i njihovih mama, bračan i momačan, zlatoust i poganojezičan, prijateljski požrtvovan, ali bez dlake na jeziku, mamin sin i bećar, kavaljer i maštar, njemu je pesma u krvi, njemu je muzika u grlu, njemu je lako kad je teško, njemu je teško kad spozna lažno, njegov um je bistar kao izvor Stražilovačkog potoka, njegove misli su brze kao fruškogorski vetrovi, njemu Dunav kroz žile protiče, a svoje Karlovce čuva u grudima. Zaneseni je pripovedač za kafanskim stolom svojih omamljivih nikad napisanih priča, anđeoski je tumač tuđih stihova i posebno onih Brankovih: „Nikad nije vito tvoje telo“…
Ali za jedan drugi poznati stih Branka Radičevića bi možda moglo da se kaže da ima blisku komunikaciju sa Matićevom monodramom „Sremac, braca moj“. Jer kao što je Branko u svom stihu „Ao, Sremče, gujo ljuta, svaki junak po sto puta“, u svega par reči slikovito sažeo sremački karakter i mentalitet, tako je i Aleksandar Matić, sa dosta duha i kroz niz povezanih anegdota opisao tu istu narav sremačku – prkosnu i ratobornu, ljutitu i nepopustljivu, pustu i prgavu, žilavu i tvrdoglavu, ali, kad su emocije u pitanju, nežnu i tanušnu, blagu i duševnu.
„Čudo je taj naš sremački inat. O njega su mnogi zube slomili. Ta mi smo iz inata i nastali, i da nestajemo, opet bi neko čudo iz inata napravili“.
Ovo je možda ključna fraza monodrame „Sremac, braca moj“, Aleksandra Matića, autora od koga je bilo i za očekivati da iznedri antologijsko delo, kakvo je popularna novela – monodrama „Sremac, braca moj“. Slojevitost ovog dela je u tome što ono, ma koliko na prvi pogled bilo komediografskog tipa, i ma koliko uspešno upakovano u gotovo burlesknu formu, zapravo je seriozna slika ne samo karaktera, već i sudbine ljudi koji žive između Bosuta, Save i Dunava, a hodaju i ravnicom panonskom i gorom im omiljenom Fruškom. Iz ove priče se naslućuje jetka povest niza tragičnih događaja iz novije istorije srpskog naroda, i još tragičnijeg istorijskog pamćenja. I to ne samo na području Srema.
Naravno da u priči ima autobiografskih elemenata, ali priča nema autobiografsko, već opšte obeležje, jer je Matićev Sremac fiktivni lik, koji otelotvoruje prototip čoveka sa pomenutih prostora , čoveka koji sa naglašenim ponosom i ustima punim samopoštovanja, ali i samohvale, za sebe kaže da je SREMAC.
Matićev junak je živahan, oštrouman, govorljiv, preduzimljiv, hrabar i otresit, neko ko je duboko patrijarhalan, pun poštovanja za starije, neko ko svim srcem pripada svom narodu, uprkos tome što zna da u tom istom narodu ima dosta i onih sa kojima nema baš mnogo zajedničkog. Ali, s druge strane, i neko ko ima opora iskustva sa drugovernim narodom istoga podneblja, pri čemu, naravno, ni sam njegov narod nije nedužan.
Naopake je ćudi. Zna da Ciganinu tamburašu utera cev pištolja u usta i izbije mu zlatan zub, kad oseti da ovaj zabušava, falšira i svoj posao ne radi kako treba. Zna da se uzjoguni, da zauvek ostavi svoju prvu ljubav samo zbog jedne rečenice kojom mu je uvredila oca.
Neobuzdane je strasti. U ljubavnom jadu pomešanim sa besom zbog rastanka sa voljenom, prvo razbije kafanu, a zatim u istu još ujaše na konju i ceh opet plate nesretni Cigani tamburaši.
Ne da na se i spreman je da se hrabro isprsi sam protiv svih, i to na tuđem terenu, u svojoj tazbini s druge strane Save, kad rođaci njegove žene pokušavaju da ga šalama na njegov račun, pa i uvredama, isprovociraju.
S druge strane Matić je majstor da pitoreskno dočara situacije kroz koje prolazi njegov junak, kao i osećanja koja ga obuzimaju. Divna je slika njegovog prvog ljubavnog zanosa, kada izlazi iz kuće i odmah prelazi na drugu stranu ulice : „Tamo su me vukle pletenice, boje zrelog žita i oči plave, bistre i duboke ko voda bunarska, u kojoj se nebo ogleda, pa kad sam prvi put u nji pogledio, ko u bunar da sam poton´o“, priča zaljubljeni Sremac.
Taj Matićev Sremac pleni i osvaja jer je spontan i prirodan, razborit i duhovit, vatren i osećajan, čovek koji se hrabro nosi sa svojom mukom i patnjom, često je preobraćajući u šalu i smeh. Rečju, on je kao i njegov autor – čovek vremena davnog i nezapamćenog, vremena doživljenog i onog koje će tek doći.
(Tekst objavljen kao pogovor knjizi Aleksandra Matića „Sremac, braca moj…“)
Bogdan Maksimović, 2020. | Sva prava zadržana.
