Bogdan Maksimović
Sova

Odlomak iz knjige „Senke i smrti“

          Senka sam čoveka koji hoda dok mu na levom ramenu čuči sova. Ona se kandžama čvrsto drži za pohabani crni kaput od čoje, koji čoveka zimi štiti od mraza, a leti od sunca. Sova nema jedno oko. Na njegovom mestu se nalazi krvava očna duplja. Drugo oko joj je oštro i strogo. Njime odmerava put i prilike od šume ka gradu.

          Senka sam tog čoveka i video sam kad mu je sova sletela na rame dok je padala sa visoke grane. Nešto pre toga video sam ljude bez lica sa puškama u rukama i čuo sam njihove pucnje. Ispočetka me je čudilo to neočekivano poverenje ranjene sove u čoveka koji se možda sasvim slučajno našao u šumi dok su ljudi bez lica pucali unaokolo po pticama. Uskoro, posmatrajući čoveka iz stanja senke, postalo mi je jasno da tu slučajnosti nije bilo. Čovek je pošao nekuda poželevši da izadje iz sebe, da odluta nekuda oslobodjen svih turobnih i bolnih poznanstava, praznih susreta, neuspelih osmeha, sećanjem izbledelih stranica knjiga, razbijenih staklenih klikera, izgubljenih amajlija, nasilnih prodora jave, obezvučenih melodija, zaustavljenih peščanih satova, nenaučenih lekcija, uništenih maštarija, pocepanih radosti, besmislenih razgovora, ustreptalih iščekivanja, hladnih dodira, nezapočetih početaka, nenadjenih reči, bisokopskih i pozorišnih samoća, zavezanih misli, nedokučivih odgovora, posustajanja duha, nepodnošljivih neizvesnosti, preskočenih trenutaka sreće, razapetih želja, podivljalih osećanja, zaustavljenih puteva, razularenih strahova, nemoćnih odbrana, izneverenih verovanja, odlazaka zauvek, nevoljnih rastanaka, spuštanja okovanih sanduka pod zemlju…

          Čovek je idući kroz šumu nosio taj svoj deo mračnog neba u vedro prepodne i obavijen koprenom tmurnih misli nije ni čuo pucnje oholih bezličnih prilika, jakih na sočnim psovkama i puškama. A ja, njegova senka, sve sam video, čuo i prepoznao – i taj, očajnički lepet krila dok se sa visoke grane poluslepa sova strmoglavljuje u ponor i nalazi utočište na ramenu čoveka koji unezvereno hoda šumom, da mu jednim svojim okom, kojim još vidi, olakša put, a drugim, kojeg nema, da se pridruži teretu njegovog očaja.  I kao senka gledam kako čovekova ruka lagano klizi kroz vazduh preko sopstvene glave da bi utešila pticu koja ćuti od bola na njegovom ramenu. I čovek, čija sam senka, odjednom više nije isti jer su mu misli druge, jer ih zapravo i nema, osim samo jedne, a to je ranjena sova.

          I pošto sam senka, pratim čoveka, na koga ukazuju prstom, dok sumanut po gradu traži lek i lekara za sovu, dok joj stavlja nešto što veruje da je melem na duplju koja krvavo zjapi iz ptičjeg lica, dok umoran, onako odeven u svoj pohabani crni čojani kaput, leže u krevet, a sova  tu odmah, njemu uz glavu.

          I, iako sam senka, znam da čovek sanja mučne snove sa kornjačama samoubicama, koje se bacaju sa visoke stene u ambis, gde im se praskom razbijaju oklopi, dok iz njih curi zelenkastosiva ljigava tečnost, grupu nasilnika koji se iživljavaju nad devojkom koju čovek bezuspešno pokušava da odbrani, vojnike u raznim uniformama koji, uz pesmu, iz obesti pucaju i seju smrt po svojoj okolini, obešenog poznanika, starog čamdžiju, koji ga je bezbroj puta prevozio preko reke, kako se njiše na vetru, visoki most koji se ruši u mutnu reku dok on hoda preko njega, dlakava čudovišta sa krvavim očima, koja mu sedaju na grudi i guše ga i čovek se budi u znoju i preplašen i vidi kraj sebe sovu, mirnu i nepomičnu, kako s jednim okom stražari kraj njegove glave. I ponovo tone u san.

        Senka sam čoveka i ne znam da li i sova, dok tim jednim okom netremice gleda u tminu, i sama sanja svoju šumu, svoj dom u dubokoj duplji ostarelog bresta, svoj slobodni noćni let sa oba oka koja je nepogrešivo i kroz mrak vode do hrane, do potoka ili do njene ljubavi.

          U rano jutro čovek sa mnom kao senkom ustaje iz postelje, osvrće se, ali na njegovom ramenu više nema sove. Ona sada leži na njegovom još toplom jastuku sa nogama zgrčenim i uperenim u vis i tim jednim okom i dalje otvorenim, ali zauvek nepomičnim.

          Čovek, čija sam senka, uzima sovu, miluje je i ljubi, stavlja je u nedra ispod svog pohabanog kaputa od crne čoje, iz podruma uzima ašov i polazi u šumu do mesta gde ju je sreo kad mu je sletela na rame. Kad je polaže u sirovu zemlju stavlja joj preko očiju staru majčinu svilenu maramu, da joj zemlja ne padne na živu ranu, na to još jedino živo mesto u čitavoj toj mrtvoj šumi iz koje čovek, bacivši u jedan grm ašov, kao obezglavljen juri.  A ja, njegova senka i senka sove, koje više nema na njegovom ramenu, ga sledim, jer i sam nemam kud.

Bogdan Maksimović, 2020.  |  Sva prava zadržana.