Menu
Aleksandar Matić: BOGDANA NAM JE SAM BOG POSLAO
Ne samo uži krug kulturnih poslenika u Srpskom Sionu i Hajdelbergu, nego su Karlovci dobili jednu izuzetnu ličnost u liku Bogdana Maksimovića, kao sportskog radnika, trenera, pozorišnog kritičara, novinara, voditelja, urednika… PISCA.
Kad napišemo velikim slovima PISAC i punim ustima to izgovorimo, postavlja se logičko pitanje, zašto je tek sad izašla iz štampe prva objavljena knjiga Bogdana Maksimovića „Senke i smrti“. Siguran sam da je osnovni razlog skromnost, visoki profesionalizam i težnja ka savršenstvu samog autora, kao i njegov buran temperament darovitog boema i rasnog fudbalera, posebno britkog u odbrani, koji mu je dozvoljavao da sedi za pisaćom mašinom taman onoliko koliko je potrebno da bude sjajan novinar i pozorišni kritičar.
No, kako se kaže, „bolje ikad nego nikad“, pred čitaocima je jedno izuzetno i nadasve originalno književno ostvarenje. Kratkih, jasnih rečenica, jednostavnih, savršeno razumljivih, u kojima nema viška ni zareza, , a kamo li slova, ili ne daj Bože reči, ovo delo dokazuje autorovu težnju ka savršenstvu i jednu izuzetnu stilsku i tematsku doslednost, neisilovanu, spontanu, koja izlazi duboko iz njegovog karaktera. Ovo delo je neverovatan spoj krajnje intimnog, lično emotivnog, u kojem se nazire ne baš srećno detinjstvo i teška mladost, u pomućenim porodičnim i društvenim odnosima, ruiniranim, pre svega, komunističkom pošasti, spoj sa prefinjenim opisom zla nad našom nacijom, ali i celom planetom. (Lepa uspomena iz detinjstva je igra žmurke s pacovima i oni su mu dragi, i svetao primer po svojim sposobnostima da opstanu i inteligenciji koja ih štiti od raznih ljudskih smicalica. Boli osećaj na pomisao kakvo je okruženje jednog deteta kada je našao prijateljstvo i svetao primer u pacovima.
Kako i ne bi kad kasnije kroz odrastanje i mladost, zmije uleću kroz prozor, da bi mu u zreloj dobi naoružani muškarci, surovog izgleda u crnim kožnim mantilima, sa još jednom vešticom, a toliko smo ih već upoznali i njihovu zlobu iskusili, ušli u spavaću sobu, oskrnavili uzglavlje, i najbeskrupuloznije saopštili da tvoja soba i tvoja kuća baš i nisu tvoje, dok na bračnom krevetu, ispod tople perine,, viri belo stopalo njegove usnule žene. Jasan je i užasavajući znak da ni krevet, perina, žena, ni deca koja s ljubavlju osluškuju pacove u susednoj sobi neće više biti tvoji.)
Ono što unosi dozu optimizma i ohrabruje u „Senkama i smrti“ Bogdana Maksimovića je erotska dimenzija. (Žestoka erekcija koja je jedan od osnovnih preduslova za oplodnju, produžetak vrste, u šok sobi u mrtvačkom okruženju, takva potentnost i od strane servirke koja ga radosno prima, podseća na stihove još jednog velikana naše književnosti: „Streljane nas vešaju, vešane nas streljaju, a mi opet živi“).
Nigde i nikad, u literaturi, filmu, pozorištu, u životu, a i sam sam doživeo mnogo rastanaka, nisam naišao na originalniji, senzibilniji i bolan, bolan, bolan… nego u priči „Bezdan“ u knjizi „Senke i smrti“.
I na kraju još samo jedno objašnjenje: „Bogdana nam je sam Bog poslao“ kao naslov sam preuzeo iz nemačkih novina na srpskom jeziku povodom njegovog fudbalskog angažmana jer je osnovao i uspešno vodio dva srpska fudbalska kluba u Nemačkoj – „Dušan Silni“ u Kelnu i „Beli orao“ u Bonu.
Bogdan Maksimović, 2020. | Sva prava zadržana.
