… prepoznao sam kamen iz sna ispod kojeg je živela zmija…

          Našu staru porodičnu kuću, kako mi je pričao otac, nasledio je još moj čukundeda. Pošto su porodice u to vreme bile mnogobrojne, čak se ni braća nisu delila, već su svi živeli u jednom domaćinstvu, i kuća je bila ogromna. Bila je građena od pečene cigle, ali je kao vezivni materijal i obloga kuće služilo blato od ilovače u koje je bila umešena slama. Kuća, koja je u međuvremenu dobrano oronula, bila je građena u obliku ćiriličnog slova P i imala je veliki broj prostorija, što spavaćih soba, što raznih ostava, što nekih sasvim malih sobičaka, što pretsoblja, što hodnika. Neke od tih prostorija nismo ni koristili, jer nam jednostavno nisu bile potrebne. Ali tamo su i dalje stajale stvari mojih davno pomrlih predaka i rođaka, što je za mene, dok sam bio dete, predstavljalo pravi izazov. Jer znao sam da se zavučem u neku od tih soba i zamišljam ljude koji su u njima davno živeli – njihove likove, razgovore, pokrete – gotovo kao da su živi, tu preda mnom.

          Veliki prostor u centralnom delu kuće, u kome se nalazilo ognjište sa verigama, bilo je mesto gde se provodilo najviše vremena, naročito zimi kad nije bilo radova u polju. To ognjište, međutim, dugo nije korišćeno. Poslednju vatru je tu, po očevoj priči, zapalio njegov deda i pepeo, ostatak te vatre, još uvek je bio u ognjištu, koje je za oca predstavljalo najsvetije mesto u kući.  Inače, u prostoriji se nalazila i velika zidana peć, sa ukrasnim svetlozelenim kaljevima, u kojoj su zimi goreli panjevi, šireći takvu toplotu da nam ni hladan vetar, koji je uvek nalazio svoje puteve da prodre u zatvorenu sobu, ništa nije mogao.

          Ono što sam ja znao, a drugi, iako stariji, nisu, jeste da se kuća nalazila na lošem mestu. Zemne i vodene sile, sa kojima sam naučio da se ophodim, na to su mi ukazivale. Svoju moć da te sile prepoznajem krio sam od svojih roditelja i, naravno, od svih drugih. Čuvao sam je kao svoju tajnu, plašeći se da će mi ta moć biti oduzeta, ako bude otkrivena. Ali bio sam siguran da su sve užasne stvari, koje su se mojoj porodici kroz poslednje decenije, a verovatno i pre, dešavale, imale uzrok u lošem položaju kuće. Znao sam da ispod nje protiču ona tri zla podzemna potoka, čiju vodu, kad izlaze iz zemlje na padini ispod našeg imanja, ne piju ni ožednele životinje.

          U jednom delu kuće, baš onom gde su spavali otac i majka, moje rašlje ne miruju čak ni u džepu i kad ih ne dodirujem, a sestrina bolest se pojavila kada je iz svoje devojačke sobice prešla u veću sobu, da bi, kako je govorila, imala više svetlosti. Ta soba je zaista imala veći prozor i bila je na sunčanoj strani kuće. Znam da postoji i sila Sunca, ali ona je spoljašnja i vidljiva. Sa njom se može lako ophoditi. Svako prema svom nahođenju. Ali ima i drugih sila, o kojima gotovo niko ne zna ništa, a ja ih osećam i mogu, ako ne da ih ukrotim, a ono bar da ih prepoznam i da ih iskoristim ili da ih se klonim. I zato sam znao da ta soba nije zdrava. Na sva moja nagovaranja i molbe da sestra ostane u svojoj sobici, ona je samo uz osmeh odmahivala rukom.

          Posle njene smrti, predložio sam ocu da srušimo tu staru kuću i da podignemo novu na boljem mestu. Nisam govorio ništa o svojim slutnjama u vezi sa mestom na kome je ta kuća podignuta. Otac nije hteo ni da čuje.

          „U toj kući su živeli tvoji pradedovi i čukundedovi, njihove duše su tu negde pod ovim pragovima i u uglovima soba, možda u pepelu ovog našeg za mene i dalje živog ognjišta; one danju teraju nevidljive zle sile odavde, noću ti čuvaju miran san, a ti bi da rušiš. E, nećeš, bar dok sam ja živ. A kad umrem, a ti ruši, ali čuvaj se posledica“,  govorio je sa nešto srdžbe u glasu.

          Ali kad sam, posle sestre, najpre oca, pa onda i majku, preneo na ono brdo sa kamenim spomenicima, u kući više nisam prenoćio. Ostavio sam te duše ispod praga da čuvaju same sebe i svoje snove. Moji ionako nisu nikad bili mirni.

          Spavao sam u kotobanji u blizini štale, koja je bila skoro prazna. Kukuruza u klipovima bilo je još samo u jednom ćošku trošne drvene građevine prekrivene trskom. Tu sam doneo svoj krevet. Znao sam da bi mi bilo udobnije i ušuškanije u seniku iznad štale, gde je ratne godine provela moja nikad viđena tetka. Ali isto tako sam mislio da nije dobro spavati tamo gde je neko mučen, što pretpostavljam da je bio slučaj sa očevom sestrom pre njene verovatne smrti.

          Bio je početak maja, ali su dani bili neuobičajeno vreli. I ta prva noć, koju sam prespavao van kuće u kojoj sam dotad živeo, bila je topla. Ležao sam u svom drvenom krevetu i kroz veliki otvor, koji je služio za ubacivanje i iznošenje kukuruza, posmatrao zvezdano nebo. Zaspao sam uz poj cvrčaka i čangrljanje miševa u uglu u kome se nalazio kukuruz, dok mi je tihi gorski lahor blago milovao lice.

          U snu videh sebe kako nosim goreću baklju kroz naše imanje i nešto tražim, a dan je sunčan i vidno je i bez te vatrene svetlosti. I videh zelenu zmiju kako progmiza kroz travu pored mojih nogu i sakri se pod veliki kamen. Videh pokojnu majku kako peče hleb, zatim ga vadi iz pećnice, prolazi pored mene i nosi ga na dar zelenoj zmiji. I oca pokojnog videh kako kolje jagnje, baš tu, kod tog istog kamena, ispod koga izmile zmija i stade da pije krv jagnjetovu, koja orosi travu. I videh čoveka nepoznatog, iscerenog lica i u odrpanom odelu, kako drži kalem kanapa u ruci, polako ga odmotava i beži mi ispred očiju, pokušavajući da mi priđe s leđa. Okrećem se i teram ga onom bakljom što držim u ruci, a on se ceri i kreštavim glasom stalno ponavlja: „Izmeriću ti ja ovim kanapom senku, izmeriću ti ja ovim kanapom senku, izmeriću ti ja ovim kanapom senku“… Umaram se od tog okretanja oko sebe i vitlanja bakljom braneći se od odrpanca i padam potrbuške na zemlju. Krv jagnjetova sada prska po mom potiljku i sliva mi se niz lice i vidim zmiju koja mi prilazi palacujući jezikom. Zamahujem bakljom da je oteram i možda ubijem, kad čujem očev glas: „Ne diraj tu zmiju, neće ti ona ništa“. „Čovek koji leži nema senku, jer sam je senka“, izgovori onaj merač senke, baci kalem kanapa prema meni i izgubi se nekuda. Baklja koju sam držao u ruci više ne gori. Ne vidim više ni oca sa zaklanim jagnjetom u naručju, ni majku sa ispečenim hlebom, samo zelena zmija uzdignute glave stoji kod onog kamena i gleda me netremičnim hipnotički oštrim pogledom. Pokušavam da ustanem sa zemlje, ali nemam snage za to. Nailazi povorka ljudi u prašnjavim odelima. Svako od njih nosi po jedan oveći kamen. Prvi od njih prilazi i ćutke mi spušta kamen na leđa. Zatim to isto čine i ostali. Ubrzo sam potpuno zatrpan tim kamenjem iz koga više ne mogu da se izvučem. Ništa me ne boli, ali ne vidim više ništa. Ne znam da li sam živ.

          Budim se preznojen i u drhtavici i opet čujem onaj poj cvrčaka, ono čangrljanje miševa u ćošku kotobanje i opet vidim jasno zvezdano nebo i mlad Mesec, koji se propeo iznad krova stare kuće. Do zore više ne spavam. Samo mi se pred očima vrte slike iz tog teškog sna. I donosim odluku – čim svane, potražiću mesto gde ću da sazidam novu kuću.

          Tako i bi. Uzeh svoje rašlje i sa njima krenuh polako po imanju. One su povremeno podrhtavale, ponekad tek samo neki damar koji sam mogao da osetim, ali tražio sam mesto gde će potpuno da miruju i tu ću podići kuću. Imanje, koje sam nasledio, je dosta veliko i trebalo mi je dosta vremena da ga dobro pretražim. I najzad se uverih da na jednom mestu rašlje potpuno miruju. Da ispod nema ni vode, ni podzemnih provalija, ni magnetnih, ni drugih ugrožavajućih sila. Jedino vazduh nije mirovao. Vetar je i tu, kao uostalom i na čitavom imanju stalno bio prisutan. Ali protiv toga već nisam mogao ništa.

          Kada sam bolje pogledao gde su se rašlje zaustavile, prepoznao sam onaj kamen iz sna ispod kojeg je živela zmija. To će mi biti kamen temeljac, reših u trenutku.