Rekoh na početku ovog autobiografsko-memoarskog spisa da neću govoriti o svojim vezama sadevojkama i ženama, ovu, inače potpuno nebitnu, ću samo ovlaš pomenuti, jer je važna zbog jedne druge stvari. Imao sam tada petnaest godina. Na letovanju na Velikom Lošinju upoznao sam jednu G. i počeli smo da se zabavljamo. Nije mi ona bila prva devojka. Bila je moja vršnjakinja, ali je izgledala znatno starije. Bila je već fizički potpuno formirana mlada žena. Ne, nisam se zaljubio, ali mi je imponovalo da uz sebe imam jednu tako zgodnu devojku. Ali, znate kako je na letovanju – ima tu i drugih zainteresovanih lepih očiju, usana…. A ja klinac, još nedovoljno svestan svoje muževnosti, ali lakom na dodire.
Uglavnom, letovanje je završeno, svako je otišao svojoj kući i bio je dogovor da se G. i ja vidimo u Beogradu. Sjajna prilika se ukazala jer je upravo počeo u Odeonu da se daje film Alamo. Dogovor – pola sata pre početka filma ispred bioskopa. Ja sam prethodno kupio karte i čekao. Moje devojke nema. Karte su bile rasprodate, bilo je mnogo ljudi koji nisu uspeli da ih kupe. Bilo je i tapkaroša. Mene su više puta pitali za kartu više. Ja sam i dalje čekao. Negde, pet minuta pre početka filma, reših da više ne čekam i da uđem u salu. Prišao mi je jedan momak i pitao imam li kartu više. Rekoh imam jer mi devojka nije došla. Pitao je pošto prodajem. Rekoh da nisam tapkaroš, prodaću mu kartu po ceni. Sećam se koštala je 300 dinara.
Momak je izvadio pare da mi plati, ali u tom trenutku me je za mišicu snažno ščepala jedna ruka. „Uhvatio sam te da tapkaš!“, reče krupan čovek u civilu i odmah se uz njega stvori još jedan. „Ne tapkam, prodajem po ceni. Nije mi došla devojka“. „Ćuti, uhapšen si!“, bio je odgovor. Momak koji je hteo da kupi kartu se zauzeo za mene. I on je pokušao da im objasni da sam zaista prodavao kartu po ceni. Zapretiše da će i njega uhapsiti. Odvedoše me iza bioskopske garderobe. Tu me pretresoše. Naravno nisu našli ništa, osim nešto malo para koje sam poneo da bih izveo svoju devojku u poslastičarnicu posle bioskopa. Rekli su mi da čekam tu u garderobi i izašli napolje. U tom je ušao onaj momak kome sam hteo da prodam kartu, koji je nekako uspeo da dođe do ulaznice. Kad me je video, rekao je, hajde sa mnom, smestićemo se nekako zajedno. Zahvalih mu se i rekoh da moraju da me puste, jer nisam ništa kriv. Mogao sam i da pobegnem sto puta, niko me ne bi uhvatio. Kako sam bio naivan. Vrata bioskopske sale su se zatvorila i film je počeo. Ja sam i dalje stajao u garderobi. Uhvatili su i dvojicu pravih tapkaroša, koji su takođe tu bili. U nekom trenutku stigla je marica. Izašlo je nekoliko milicionera. Nas su grubo uhvatili ispod miške i ugurali u maricu bez prozora i sa dve drvene klupe. Unutra je već bilo nekoliko uglavnom mlađih ljudi i jedna devojka. Oslovljavali su je sa „kurvo“, a ona je neprekidno plakala. Jedan od uhapšenih je rekao da silovao neku devojku i strgao joj zlatan lančić i da će je naći kad izađe i ubiće je što ga je prijavila. Slušao sam idruge priče. Našao sam se u svetu za koji nisam ni znao da postoji, a bio je i te kako prisutan u gradu u kome sam živeo. Dovezli su nas u stanicu milicije, koja se tada nalazila u Francuskoj ulici. Tu su nas izvodili jednog po jednog. Neke i sa lisicama na rukama. Meni ih nisu stavili. Izveli su me pred inspektora. Ja sam ponovio čitavu priču, koja je bila stoprocentno istinita. „Lažeš!“, rekao je inspektor. Video sam telefon na njegovom stolu. Pitao sam da li mogu da se javim kući da kažem gde sam. „Hoćeš li da ti udarim šamar?“, bio je odgovor. Posle saslušanja su nas ponovo stavili u maricu. Odvezli su nas u glavno sedište beogradske milicije u Ulici 29. novembra. U podrumu te zgrade su sobe za uhapšene. U maloj sobi bez prozora, bez stolica ili kreveta, u koju su me ubacili, bilo je tridesetak ljudi, uglavnom prevejanih kriminalaca. Tu sam proveo noć. U međuvremenu su nekolicinu njih izveli. Gde su ih odveli ne znam. Po mene su došli ujutro. Opet su me strpali u maricu i vratili kući. To je bila velika bruka. Unuka doktora Đorđa Borisavljevića milicija kao kriminalca dovodi kući.
Pošto se nisam na vreme vratio kući, počela je potraga za mnom. Tako se saznalo da sam uhapšen. Onda su potegnute neke veze i ja sam pušten. Najteže mi je bilo što mi ni kod kuće nisu verovali da nisam bio ništa kriv.
Godinama sam imao žarku želju da se bilo kako osvetim tom inspektoru koji me je nedužnog uhapsio. Zapamtio sam mu i lik i ime. Onda sam ga jednog dana našao u čitulji.
Prethodno: XIV beogradska gimnazija