A šta je bilo sa ocem Đorđem iliti veselim Đokicom, crnom ovcom naše porodice? On je pre rata upisao Pravni fakultet koji nikad nije završio. Kad je počeo rat, ostao je u Beogradu, izbegao je mobilizaciju i povukao se u ilegalu, gde je bio u službi Partije. Koliko ja mogu da zamislim bio je nešto kao Tihi i Prle. Bio je tražen i od Gestapoa i od beogradske policije u službi okupatora, ali ih je vešto eskivirao. Usput je uspeo i da se oženi. Ta njegova prva žena nije bila moja majka. Taj brak, međutim, ne potraja duže od par meseci. U okupiranom Beogradu, pod meni nepoznatim okolnostima, upoznao je i moju majku Irinu i odmah se ponovo oženio. Međutim, kada je već postalo mnogo opasno i kada su mu lokacije gde se krio otkrivene, uspeo je da se dokopa šume i priključi partizanima, preciznije Šumadijskom odredu. Kako je bio kicoš, voleo je da se lepo obuče i uvek bio elegantan, bežeći od Gestapoa koji mu je bio za petama, nije imao vremena da se presvuče i preobuje, već je u partizane otišao u modernim tankim mokasinama i drap odelu. Zamišljam da su ga njegovi saborci gledali u čudu kao nekog gradskog fićfirića koji je zalutao među njih. Kada je izbila prva borba, sad da li sa Nemcima, četnicima ili ljotićevcima, to ne znam, mog taticu su drugovi izbacili na prašnjav put, jer su tamo njegove drap pantalone i sako bili najmanje vidljivi. Međutim, preživeo je veseli Đokica svoje ratno krštenje, ali nevolja ga nije mimoišla. Mokasine nikako nisu bile obuća pogodna za veranje po šumadijskim brdima i gorama, pa su se ubrzo raspale i on je sa svojim odredom bos morao da se kreće po bespuću. Kada su mu noge postale toliko izranjavljene da više nije mogao ni da hoda, ni da stoji, a bolovi koje je trpeo bili su veliki, drugovi su mu rekli da više ne može da ostane sa njima, nego nek ide negde da vida rane. Nekakvim tajnim vezama i kanalima, sa glavom u torbi, Đokica je prebačen u ponovo u Beograd i pod lažnim imenom i sa lažnom dijagnozom primljen je u jedan privatni sanatorijum, čiji je vlasnik, pretpostavljam, bio simpatizer komunista čim se i sam izložio takvom riziku. Kada je izlečen i rane na nogama su mu zarasle, moj otac se, sada sa odgovarajućom obućom i odećom, vratio u šumu i sa partizanima se do kraja rata borio protiv neprijatelja. Iz rata je izašao sa nekim nižim činom i odmah je raspoređen u Oznu. Moj stariji brat Andrej rođen je 1945 u već oslobođenom Beogradu, a ja godinu i po dana kasnije. Međutim, ubrzo po mom rođenju, Đorđe dobija premeštaj u Sremsku Mitrovicu. Tamo upoznaje lepu mladu Hrvaticu, ostavlja moju majku i ženi se treći put. Takav het-trik za tako kratko vreme malo ko je uspeo da postigne. Uskoro dobija premeštaj u Zagreb, a zna se koji su bili zadaci Ozne u to vreme. Pored ostalog tamo je dobio visoku funkciju u rukometnom klubu „Zagreb“, sa ciljem, naravno, da kontroliše zagrebačku sportsku mladež, a sve u nastojanjima da se učvrsti komunistička vlast na teritoriji koja komunizmu tih ratnih godina nije bila baš naklonjena. Sa svojom trećom ženom Đorđe dobija dve ćerke, dakle, moje polusestre, koje ja nikad u životu nisam video, niti bilo šta znam o njima.