Kriterijum u Desetoj beogradskoj bio je neuporedivo blaži od onog u Četrnaestoj. Razlog je jednostavan – Deseta se nalazila, dakle, na Topčiderskom brdu, tu je odmah bilo i Dedinje, Senjak, omiljeni rejoni gde su stanovali komunistički rukovodioci, diplomate i narodni heroji bivše Jugoslavije, drugim rečima tadašnja društvena samoproglašena elita. Njihovoj deci nije trebalo nametati preterano visoke kriterijume. Tačno se znalo ko je bio čiji sin ili ćerka, ali i mi koji nismo bili tatini sinovi smo od tog blagog kriterijuma profitirali. Ja sam sa lakoćom tu završio dva poslednja razreda, a da knjigu takoreći nisam ni dohvatio. I u školu sam išao najčešće bez knjiga, samo sa notesićem u zadnjem džepu farmerki i eventualno još sa nekom sveščicom. Naravno o nekom grandioznom uspehu nije bilo ni govora, ali to mi nije bilo ni važno. Ja sam voleo da idem u školu zbog društva, zbog ludiranja, zbog sporta i ponajviše zbog dramske sekcije, čiji sam bio ugledni član, da ne kažem prvak.