Rekoh da sam se dugo nosio mišlju da odem od kuće. To svakodnevno šikaniranje od strane moje prestroge i stalno ljutite babe Evgenije više nisam želeo da trpim. Imao sam šesnaest godina, osećao sam se dovoljno jakim da mogu sam da se probijam kroz život. Školu sam hteo da napustim. Bio sam se pomirio sa tim da ponavljam razred i nisam se zbog toga uopšte uzbuđivao. Hteo sam da se osamostalim i da potpuno uzmem sudbinu u svoje ruke. Imao sam dobrog druga tada u razredu. Ime sada neću da mu pominjem. Neka bude samo L. Mi smo planirali da zajedno pobegnemo, ne samo od kuće nego i iz zemlje. Otprilike mesec dana pre kraja školske godine smo počeli da razrađujemo plan. Svaki dan smo posle škole o tome razgovarali. Dakle, plan je bio ovakav: pošto nismo imali pasoše, trebalo je vozom da stignemo do Đevđelije. Tamo da vidimo da se nekako prebacimo preko granice u Grčku ili kopnom kroz šumu ili da preplivamo Dojransko jezero. L. je u međuvremenu nabavio pištolj, da nam se nađe za svaki slučaj. Dogovor je bio da krenemo na put čim počne raspust, da kažemo da idemo na školsku ekskurziju i tako dobijemo nekoliko dana da nas ne traže, a za to vreme da se prebacimo preko granice. Dalji plan je bio da odemo do Soluna i ukrcamo se, ako nikako drukčije, a ono kao slepi putnici na neki prekookeanski brod, pa ćemo negde već stići – u Australiju, Severnu ili Južnu Ameriku i tamo ćemo već nekako da se snađemo.